"Oluja" 23 godine posle (5): Pakao dug 104 dana
U očekivanju obeležavanja dana kada Srbi žale, a Hrvati slave "pobedu" nad civilima i progon, "Vesti" donose sećanja ljudi koji su tog avgusta rasli preko noći, ostali bez najbližih i spasavali žive glave pred bezdušnim progoniteljima.
Jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Prosvjete, gradski većnik i nekadašnji član Komisije za uspostavu poverenja u Kninu, Dragoljub Čupković jedan je od preostalih, viđenijih Srba u ovom gradu.
Čupković odlično pamti sve, a posebno šta je preživeo pošto je hrvatska vojska i zvanično preuzela kontrolu nad delom svoje teritorije.
- Početak akcije, 4. avgust, zatekao me je u porodičnoj kući, u zaseoku Čupkovići, oko 16 kilometara udaljenom od centra grada. Sledećeg dana, uputio sam se ka Kninu, kod supruge koja je bombardovanje grada od strane hrvatske artiljerije preživela u skloništu zgrade gde i dalje živimo. Oko 11.30 časova, zaustavila me je grupa hrvatskih vojnika sa obeležjima Četvrte gardijske brigade. Vozili su se traktorom čija je prikolica bile krcata televizorima, video-rekorderima, cigaretama i pićem. Nisam se ni predstavio, a već su me mlatili kundacima tražeći novac. Kada sam im objasnio gde idem, jer supruga mi je Hrvatica, tražili su da ih prvo povedem u svoje selo. U kući nisu pronašli ništa vredno, samo zastave tadašnje SFRJ i Crvene zvezde i karabin. Tu su me ponovo prebili - priča Čupković.
Pretučenog ga prebacuju u srednju školu u Kninu koja je tih dana služila kao zatvor.
- Tamo sam zatekao 41 sunarodnika, neki zarobljeni pripadnici Vojske RSK, a drugi civili, ostali u gradu, jer nikada nikome ništa nažao nisu učinili.
Pre nego što će biti smešten u zatvor, u okviru kasarne Slavko Rodić u Kninu, batinanje i mučenje je nastavljeno u Gornjim Radljevcima gde je hrvatska vojska formirala svoj štab.
- Tamo su nas odmah dohvatile medicinske sestre. Jedne mi čupaju bradu, druge pokazuju dojke uz obavezno "pipnite, četnička bando", a zatim mi upere pištolj u srce uz komentar da me neće ni zarobljavati. Posle nekoliko sati sam prebačen u kninski zatvor, ali ni tamo me ništa bolje nije sačekalo - seća se Čupković.
Batinjanje je počelo već na kapiji. Formiran je "špalir dobrodošlice", a mlatio ga je ko je stigao.
- Polusvesnog su me ubacili u neki podrum gde sam zatekao još nekoliko zarobljenika. U tih pet-šest dana koliko sam bio smešten u tom zatvoru, iživljavanja su bila na granici ludila. Kada me ne bi tukli, naređivali bi da golim rukama skupljam polomljeno staklo ili čistim fekalije. Posle prve noći, mene i druge zarobljene su prebacili u vojničku sobu, a tu je ulazio bukvalno ko je hteo. Samo bi uhvatio žrtvu i odveo ili bi je batinao pred nama. Često bi nas postrojili u vrstu, a još češće bi posmatrali kako pod pretnjom smrću jedni zatvorenici tuku druge ili nas teraju da progutamo dve-tri šake soli, a zatim se pojavi neko od njih sa flašom soka, pa pije i smeje se - svedoči naš sagovornik koji je punih 104 dana prolazio ovu vrstu torture i mučenja.
Autobus pun krvi
Čupković je u zarobljeništvu prošao golgotu, od Knina do Šibenika. Do primorja je stigao sa još 40-tak drugih zarobljenika u autobusu strave.
- Trojica vojnika su sa nama, a ostali u automobilu iza. Po dvojica smo bili vezani lisicama. Naređeno nam je da spustimo glave na kolena, a oni prolaze između nas i mlate, palicama, rukama i nogama. Kada su se umorili, zaustavili su autobus kako bi ih iz automobila zamenila odmorna ekipa. Mlate nas uz povike "Za dom - spremni", a onda traže da zajedno sa njima pevamo ustaške pesme. Ceo autobus je bukvalno bio u našoj krvi, pun izbijenih zuba, a dvojici je izbijeno po jedno oko. Kada smo stigli u Biograd na Moru, dočekalo nas je puno sveta. Izlazili smo iz autobusa i morali da vičemo: "Mi smo Srbi govna" - seća se Čupković.
Svoju epopeju je završio u zatvoru u Šibeniku, odakle je pušten, 17. novembra 1995. godine. Ironično ili ne, ali na kapiji je dobio uredno otkucano rešene suda da je nevin i slobodan čovek.
Tu se i susreo ponovo sa suprugom, a zatim i saznao kako je ova hrabra žena svih tih meseci "prevrtala nebo i zemlju" da bi ga pronašla.
- Obilazila je sve sabirne centre i zatvore: od Knina, Zadra do Splita.
Na kraju su se oboje vratili u stan u Kninu koji je u međuvremenu dva puta bio opljačkan. U međuvremenu je i rodna kuća u Oton Benderu do temelja zapaljena sa svim pratećim objektima.
- Imali smo i auto. Neko ga je odvezao. Neko je i naše živote "odvezao" - kaže filozofski Dragoljub Čupković.
Sedim za zgarištu i sećam se...
Kaže da će i ovog 5. avgusta "propustiti" svečanost povodom obeležavanja "Oluje".
- Svake godine tog dana odem na zgarište svoje kuće u mestu Bender kod Knina. Ne želim da doživim neku neprijatnost, ili provokaciju. Nažalost, ekstremisti i dalje mute vodu tog dana, pa se sve pretvori u nešto što je daleko od pristojnog - priča Čupković.
Ironijom sudbine, odlazi u rodno selo njegovih roditelja, u kome je i porodična kuća porušena 20 dana pošto je "Oluja" i zvanično završena.
- Ako je lepo vreme, sedim na dovratku, na tom zgarištu. Ako je kiša, uđem u kola, pa tu sedim i sećam se.
Gluva i Srbija
Mada je podneo krivičnu prijavu protiv svih onih koji su mu naneli žao tog avgusta 1995. godine, Čupković do danas nije doživeo pravnu satisfakciju, jer istraga nikada nije sprovedena.
Ništa bolje nije prošla ni njegova prijava kada je reč o pokradenoj ili popaljenoj imovini na selu.
- O svom slučaju sam pisao apsolutno svim predstavnicima Hrvatske. Kako se promeni vlast, ja pišem ponovo. Međutim, ništa. Isto je i kada sam prošle godine pisao zvaničnicima Srbije, jer sam u međuvremenu dobio i srpsko državljanstvo. Poslao sam apsolutno sva dokumenta, sve moguće dokaze, ali se i u Srbiji prave kao da se moj slučaj zapravo nije ni dogodio - veli Čupković.
