Srbin optužen za ratne zločine (5): Slali dete u izvidnicu
Hrvatski mediji su ga prozvali "Krvnikom iz Škabrnje" tvrdeći da je komandovao jedinicom koja je 18. i 19. novembra 1991. godine ubila najmanje 43 ljudi u ovom mestu kraj Benkovca. U eksluzivnom razgovoru za "Vesti", 59-godišnji Zoran Tadić tvrdi da je istina potpuno drugačija. Ne samo da tada nije nikoga ubio, već je spasao i evakuisao nekoliko stotina meštana tog sela i sprečio ubistva najmanje desetak civila!
- Borbe oko Škabrnje su još trajale, a moj prvobitan zadatak da pokupim tela ubijenog poručnika i vojnika JNA i vratim se u Benkovac pretvorio se u dvodnevno spasavanje i evakuaciju civila kako u samom selu, tako i u zaseocima - priča Tadić.
On objašnjava da su u centru sela još trajale borbe kada je primetio grupu vojnika kako upadaju u kuću udaljenu tridesetak metara od crkve, na blagom brežuljku.
- Kuća je bila velika, a ispod prizemlja se celom površinom prostirao podrum. Vojnici su pretili da će baciti bombu. Uleteo sam u poslednjem momentu i to zaustavio. Shvatio sam da u podrumu ima ljudi, ali da su toliko prestrašeni da nisu smeli da izađu. Da bih sprečio tragediju pomerio sam vojnike. Predstavio sam se ko sam i šta sam, i pozvao ih da izađu zato što im lično garantujem bezbednost - ispričao je Tadić.
U podrumu je bilo tridesetak ljudi, a među njima i starac koji je u ruci nosio kesu punu lekova.
- Neko od vojnika mu je prišao i rasturio kesu, a kada je starac počeo da skuplja lekove zaustavio sam ga i naterao tog vojnika da ih skupi, a zatim da se izvini starcu. Odlično se sećam da je u toj grupi bio i mladić koji je nevešto preko uniforme navukao farmerke. Očima sam mu pokazao da uđe u grupu i namesti pantalone, jer sam se plašio da bi moglo da dođe do problema ako to primeti neko od vojnika. Taj mladić me je poslušao i bio među onima koji su me molili da ih ne napuštam. Odveo sam ih do crkve u selu i tu smo zajedno sačekali vozila kojima su prebačeni ka Benkovcu. Niko ih za to vreme nije ni popreko pogledao, a kamoli uradio nešto gore - tvrdi Tadić.
Priseća se i da je te prve noći, na samoj borbenoj liniji patrola zarobila dečaka koji nije bio stariji od 14, 15 godina.
- Već je pao mrak i umalo ga nisu ubili. Kada su mi ga doveli predstavio se kao Đura Jakšić koji traži dvogodišnjeg brata. Odmah mi je bilo jasno da laže i priznajem da me je veoma iznerviralo da je neko u stanju da pošalje dete u izvidnicu. Bio je mnogo uplašen, ali sam uspeo da ga smirim. Tako mi je i ispričao pravu istinu. Nekoliko sati kasnije, na tom istom mestu, a to je bio pružni prelaz, čujemo kako se približavaju neka vozila. Sačekamo da pređu prugu i onda ih okružimo. Ispostavilo se da je reč o sedam-osam Hrvata iz Škabrnje koji su tog dana radili u Zadru, a onda čuli da je došlo do sukoba i odlučili da provere šta je sa njihovim kućama, odnosno dokle smo mi došli. Dok su to objašnjavali zapazim čoveka koji je neverovatno ličio na ovog dečaka. Upitam ga da se ne preziva slučajno Jakšić, a kada je rekao drugo prezime kroz šalu ga pitam, jer mi je već sve bilo jasno: "Kako je to moguće da ti se sin preziva Jakšić, a ti ne." Obojica su bili jako zbunjeni i uplašeni, ali je otac samo klimnuo glavom da mu je to zaista sin. Čekali smo do iza ponoći da dođe prevoz kojim će ih bezbedno prebaciti do grada, a nekoliko dana kasnije su prebačeni na hrvatsku stranu. Takvih primera je bilo puno - kaže Zoran Tadić.
Drama u Ivkoviću
Zoran Tadić kaže da je dramatično bilo i 19. novembra 1991. u zaseoku Ivkovići kod Škabrnje. Borbe su utihnule, ali su u prazno selo pohrlili lopovi.
- Pokušao sam da obiđem sve te zaseoke i do kraja života ću pamtiti scenu u Ivkovićima. Odmah sam primetio dva sumnjiva tipa kako ulaze u jednu kuću i to mi je bio signal da što pre i ja stignem tamo. Čim sam ušao, u hodniku je jedan preturao po torbama. Tako sam ga razvalio po guzici da je odleteo nekoliko metara i odmah pobegao. Ovaj drugi se nalazio u sobi i na nišanu držao dve žene, dvoje dece i jednog starca od osamdesetak godina u postelji. Po izgledu lica i očima sam shvatio da je spreman da puca. Brzo sam uperio pušku u njega, a onda i on u mene i tu je počela drama. Počeli smo jedan na drugog da vičemo "Baci, baci pucaću". Krenuo sam prema njemu uzvikujući: "Obori, pucaću" i tek u poslednjem trenutku je bacio pušku i pobegao kroz prozor. Bio sam spreman da poginem kako bih zaštitio te ljude. Ti ljudi su bili prestravljeni i uveren sam da se i dalje odlično sećaju tog 19. novembra. To je događaj koji se ne može zaboraviti. Brzo sam pozvao ambulantu i naredio da se zbog starca doveze ambulantno vozilo i da dođe jedan od vojnika u koga sam imao veliko poverenje. Kada su spakovani u taj automobil njemu sam doslovce rekao: "Neka im fali samo dlaka s glave, vama će otići glava. Ako nešto neko pokuša bolje ti je da te ubiju nego da se toj deci nešto dogodi." Poslušao me je i ti ljudi su kasnije bezbedno transportovani ka Biogradu, gde je održana razmena. Bilo mi je žao kada sam čuo da je taj starac posle dan ili dva preminuo, ali hvala Bogu da se ni tim ženama ni deci ništa nije dogodilo.
