Srbin optužen za ratne zločine (2): Podmetanje bivšeg saborca
Srbina iz Australije Zorana Tadića lokalni australijski i hrvatski mediji optužuju da je komandovao paravojnom formacijom koja je ubila na desetine civila u selu Škabrnja u novembru 1991. godine. Pozivajući se na "izvore iz istrage", tvrdi se i da je pripadao "šešeljevcima", kao i da je tokom oružanih sukoba u Hrvatskoj bio "nedodirljiv" i mnogo toga još.
U ekskluzivnom razgovoru za "Vesti", Tadić sve to demantuje i tvrdi da je žrtva montiranih optužbi.
- Sve ovo mi je priredio Milenko Radak, čovek iz Benkovca koji je komandovao tim dobrovoljačkim vodom koji se sumnjiči da je počinio zločin. Zbog toga je i godinu i po dana proveo u zatvoru u Zadru gde je, verovatno pod pritiskom, a da bi spasao sebe od kazne, odlučio da svali krivicu na nekog drugog. Kako se ne bi zamerio svojim Benkovčanima, odlučio je da upre prstom u mene zato što nisam iz njegovog kraja, već živim u Australiji, a tokom rata sam mu se već zamerio jer sam ga 1992. razrešio dužnosti komandanta tog voda zbog nesposobnosti. Potvrdu da me je upravo on prijavio dobio sam nedavno jer je upravo on javio direktoru Veritasa Savi Štrpcu da mi se "sprema optužnica". Kako to neko može da zna, osim ako sam nije "kumovao" - tvrdi Tadić.
Svoje "ratovanje" Tadić je počeo u junu 1991. tako što se s još desetoricom drugova iz Loznice prijavio za obuku u kamp Dragana Vasiljkovića u Golubiću kod Knina.
- U toj grupi su bili sportisti, lekari, intelektualci, a pošli smo u rat i ne shvatajući šta je to. Bili smo dovoljno mladi da smo našim primerom hteli da "speremo ljagu" sa imena Lozničana koji su tih meseci označavani kao kukavice jer su žene u centru grada sprečile polazak autobusa sa rezervistima - ispričao je sagovornik "Vesti".
Tadić je tada imao 32 godine i aktivno se bavio rukometom i boksom. U kampu Kapetana Dragana dočekali su ih raširenih ruku, jer su bili druga grupa koja se kasnije "okitila" nadimkom - "knindže".
- Ta obuka je za sve nas, koji smo ranije služili JNA, zaista bila "svetsko čudo". Ceo taj trenažni proces se potpunosti razlikovao od služenja vojnog roka. Sve se zasnivalo na vođenju akcija u manjim grupama, do nivoa voda ili dva - priča Tadić.
Tokom boravka u Kninu Tadić kaže da nije bilo oružanih sukoba u tom delu Hrvatske te je njegova jedinica mahom uvežbavala naučeno. Istovremeno, bili su svedoci sve otvorenijeg sukoba Dragana Vasiljkovića i Milana Babića. Kada je Vasiljkoviću zahvaljeno, sa njim je iz Golubića otišla i većina "knindži", pa tako i Tadić i njegovi Lozničani.
- Posle izvesnog vremena kontaktirali su me čelni ljudi Benkovca sa molbom da se priključim Štabu teritorijalne odbrane kao instruktor obuke. Otišao sam polovinom septembra i ostao sve do 22. maja naredne godine. Međutim, već posle nekoliko dana sam postavljen za načelnika bezbednosti Štaba TO Benkovac. Pretpostavljam da su to učinili zato što sam se odmah nametnuo disciplinom i strogim poštovanjem propisa. Benkovac je malo mesto, pa je komanda TO imala grdnih problema u sprovođenju discipline jer ljudi su se znali, familijarno bili povezani i nisu želeli da se jedni drugima zameraju. Zato im je i trebao čovek sa strane, dovoljno čvrst da nikome ne gleda kroz prste. Brzo se ispostavilo da sam, zapravo dobio, najtežu moguću funkciju i da sam se zbog tog posla najviše zamerio tamošnjim Srbima - priča Tadić.
"Vatreno krštenje"
Tadić je rekao da je već drugog dana rada u Benkovcu imao "vatreno krštenje".
- U komandu je ušao izbezumljeni Hrvat, zaboravio sam mu ime, ali lako će se prepoznati jer mu je kuća bila u blizini kasarne. Prijavio je da su mu upala dvojica vojnika i odnela televizor i video-rekorder. Pitam ga da li bi krenuo sa mnom i da li bi hteo da mi ih pokaže. Nevoljno je pristao. Brzo sam našao tu dvojicu dripaca i naterao ih ne samo da vrate ono što su ukrali, već i da se javno izvini. Pred ostalim teritorijalcima sam im održao bukvicu i doslovce rekao: "Ako mislite da smo hajduci i da možete da radite šta hoćete samo zato što imate uniformu i pušku, onda ste se grdno zafrknuli. Toga više neće biti". Na ovaj način sam svima stavio do znanja da dok sam načelnik bezbednosti neću tolerisati takvo ponašanje.
Opsada Štaba
Tadić se priseća i slučaja koji ga umalo nije koštao glave.
- Jedna budaletina pod nadimkom Vepar svaku noć je odlazila u mešovito selo Šopot i pucala po ulici iz "tompsona" zbog čega su u strahu bili i Srbi i Hrvati. Kada sam mu oduzeo pušku počeo je da se buni tražeći da ide u komandu. I tamo je nastavio da pravi scene, pa je dobio fine batine. Zbog toga je njegova familija bukvalno opkolila komandu TO da bi se obračunali sa mnom. Na sreću, bio sam na sasvim drugom mestu, privodio Srbina koji je svom komšiji ukrao tele. Po povratku u Benkovac čuo sam da su ovi bili naoružani zoljama, automatima... Međutim, izgleda su se raspitali o meni i shvatili da me nije lako uplašiti, pa su odustali od osvete. Takvih slučajeva je bilo dosta - priča Tadić.
Fotografije
Zoran Tadić se pojavljuje i u nizu fotografija iz tog ratnog perioda. Naglašava da ni jedna vremenski nije povezana sa događajima iz Škabrnje.
- Posao mi je bio da obilazim jedinice TO i na jednom od tih punkova. u selu Pristeg, bili su dobrovoljci iz Srbije. Otac čoveka koji je postavio te fotografije na Fejsbuk je tada radio za Tanjug, neki Kićo i tražio je da se slikam sa tim dobrovoljcima. To je sva priča - ističe Tadić.
