"Oluja" 23 godine posle (6): Hrvatska otpisala prognanike

U očekivanju obeležavanja dana kada Srbi žale, a Hrvati slave "pobedu" nad civilima i progon, "Vesti" donose sećanja ljudi koji su tog avgusta rasli preko noći, ostali bez najbližih i spasavali žive glave pred bezdušnim progoniteljima.

Vesti

 

Tokom hrvatske vojno-policijske akcije "Oluja", više od 200.000 krajiških Srba proterano je iz domova u Hrvatskoj, sa područja pod zaštitom UN, a kolona duga više desetina kilometara utočište je našla u Srbiji. Gde su ti ljudi, kako žive, kako su se snašli i koji ih problemi muče danas, 23 godine kasnije, pitanja su za komesara za izbeglice i migracije Republike Srbije, Vladimira Cucića.

- Od početka ratova na prostorima SFRJ, 1991. godine, u Srbiji je utočište potražilo 618.000 Srba iz Hrvatske i BiH, od kojih danas status izbeglice iz Hrvatske ima još oko 19.038.
Trećina Srba Krajišnika je utočište našla u Vojvodini, trećina na teritoriji Beograda, a trećina u ostalim delovima Srbije.

Kako ocenjujete povratak Srba u Hrvatsku?

-Taj povratak je sporadičan i zapažen je značajan pad interesa za povratkom. Čini se da hrvatska država preduzima sve da se on nikad i ne desi, neprestano stvarajući tenzije. Podsetiću da se svake godine uoči obeležavanja "Oluje" u Hrvatskoj vodi izrazita antisrpska propaganda i evocira atmosfera devedesetih. To nije dobro i svakako ne doprinosi povratku izbeglih.

Da li se zna koliki je njihov broj?

- Prosečno je godišnje asistirano na povratku oko 30 porodica, a tokom protekle godine prevezli smo samo 19 porodica.

Koliko se Krajišnika uopšte vratilo u Hrvatsku?

- Nedavno je, na inicijativu UNCHR, izrađena obimna studija Manjinski povratak u Republiku Hrvatsku, u kojoj je navedeno da je od oko 130.000 registrovanih povratnika srpske nacionalnosti, u Hrvatskoj ostalo da živi samo 38 procenata, a da se u Srbiju vratilo čak 45 odsto. To isto istraživanje je pokazalo da je 17 odsto povratnika umrlo, što ne treba da čudi, jer je trećina povratnika starija od 65 godina.

Koji su i dalje nerešeni problemi?

- I pored određenog napretka, i dalje postoje još mnoga otvorena i nerešena pitanja. Među

ključnim je pitanje održivog povratka, a to je pre svega pravno pitanje. Ako se izbeglica odluči na integraciju u Srbiji, svoje potrebe rešava ovde, ali prava može da ostvari samo u državi koja mu je ta prava uskratila, a tu mislim konkretno na Hrvatsku.

Šta je neophodno za "održiv povratak"?

- Da bi povratak bio održiv, povratniku je potrebno da ga lokalna zajednica prihvati. Može država da se deklariše kao ambijent u kome nema nikakvih prepreka, ali ako naši povratnici u Lapcu, na Baniji, Kordunu... nemaju posao i školu za dete, ako nemaju pristup javnim službama, ambulantu ni autobus da odu do najbližeg mesta, onda nema ni uslova za održivi povratak.

To su egzistencijalni problemi, zar ne?

- Tako je. Ako povratnik ne može da ostvari osnovne egzistencijalne uslove, ako se ne oseća bezbedno i ako mu nije omogućen dostojanstven život, on se ponovo vraća u Srbiju ili odlazi negde drugde.

Drugi veliki problem je činjenica da Krajišnike u Hrvatskoj i dalje hapse?

- Činjenica je da se i 23 godina posle ratova ljudi i dalje hapse u Hrvatskoj. Na taj način, nemam dileme, opstruira se njihov povratak i stvara nesigurnost. U najvećem broju slučajeva ti Krajišnici na kraju nisu procesuirani, već se zadržavaju u pritvoru dovoljno dugo da im više ne pada na pamet da ponovo krenu za Hrvatsku.

I dalje je otvoren i čitav set pitanja iz dela "stečenih prava"?

- Postoje problemi i kada je reč o sporosti u rešavanju preostalih zahteva za obnovu porodičnih kuća uništenih tokom oružanih sukoba, zatim i dalje je nerešen veliki broj zahteva za stambeno zbrinjavanje bivših nosioca oduzetih stanarskih prava, a tu je i problem sticanja prava vlasništva za bivše nosioce stanarskog prava koji se stambeno zbrinjavaju u Republici Hrvatskoj, jer je cena otkupa stanova previsoka. Tih problema zaista ima mnogo.

Ko je u najnepovoljnijem položaju?

- To su oni Srbi koji odluče da se vrate u urbane sredine. Tamo su suočeni sa nemogućnošću zaposlenja, a samim tim se postavlja pitanje održivosti takvog povratka.

Šta je sa imovinom u delovima Hrvatske koji nisu bili zahvaćeni ratom?

- Svi vlasnici miniranih i oštećenih kuća terorističkim aktima, van područja ratnih dejstava, do danas nisu ostvarili nijedan vid obeštećenja za oštećenu ili uništenu imovinu. Uz to treba napomenuti i da je u sredinama gde se Srbi vraćaju ogroman problem što je infrastruktura uništena, a teško možemo da pričamo o povratku ukoliko nema vode, struje, prevoza, domova zdravlja ili škola.

Život bez apoteke, struje i vode

Prema popisu iz 1991. godine, Knin je brojao 12.331 stanovnika, od čega je 9.867 bilo srpske nacionalnosti. Dvadeset godina kasnije, grad Knin je brojao više od 3.355 stanovnika srpske nacionalnosti, odnosno 23 odsto ukupnog broja.

- U Kninu imamo dogradonačelnika, a u županiji Šibensko-kninskoj dožupana i u oba slučaja zagarantovani broj činovnika shodno broju registrovanih glasača srpske nacionalnosti. Istini za volju, njihov uticaj je minoran, izgledaju kao fikusi - kaže Dragoljub Čupković, jedan od retkih Srba koji je ostao u Kninu.

Čupković kaže da Srbe u Kninu i danas najviše muči povratak imovine, vraćanje stanarskog prava, nerešene penzije, obnova uništene imovine i zaposlenje.

- U selima oko Knina gde je mahom starije stanovništvo najveći problem nepostojanje stalnog prevoza, ali i trgovina, domova zdravlja, apoteka. U dobrom delu i dalje nema ni struje, ni vode.
Prema podacima Međunarodnog crvenog krsta, 1995. godine u Hrvatskoj, odnosno tadašnjoj RSK, posle "Oluje" je ostalo tek desetak hiljada Srba, uglavnom Kordunaša.

Zvezdin stroj prognanika

Nikola Đurić je sa 15 godina izbegao tog 4. avgusta. Do tada je sa roditeljima i sestrom živeo u Dvoru na Uni.

Po dolasku u Srbiju ubrzo je osmislio sajt banija-onlajn kako bi, na početku okupio na jednom mestu svoje Banijce, a potom i sve Krajišnike. Danas je ovo jedan od najposećenijih sajtova za ljude koji su ne svojom voljom napustili Hrvatsku.

Jedan od poslednjih, veoma čitanih priloga je nastao na tragu Svetskog prvenstva u fudbalu i tadašnjih prepucavanja da li je golman hrvatske reprezentacije po nacionalnosti Srbin ili Hrvat.
Nikola Đurić je istražio ovu temu i ustanovio da je na tom prvenstvu igrao i jedan od mališana izbeglih u "Oluji". Takođe, otkrio je i da trenutno u prvoj postavi Crvene zvezde nastupaju čak četvorica dečaka iz "Oluje".

Prvi je već pomenuti učesnik Svetskog prvenstva u fudbalu, reprezentativac Australije, Miloš Degenek. Rođen u Kninu, rodnu Hrvatsku napustio je u traktoru sa porodicom. Tada je imao nepune dve godine. Bili su prinuđeni da ostave apsolutno sve što su imali. Otkrio je da njegovi roditelji više nikada posle toga nisu bili u Orliću odakle mu je otac, ni u Mokrom Polju, odakle je majka.
Milan Borjan, golman Zvezde, rodom je iz Knina i te 1995. je imao samo osam godina.