"Oluja" 23 godine posle (2): Deca i starci za volanom
U očekivanju obeležavanja dana kada Srbi žale, a Hrvati slave "pobedu" nad civilima i progon, "Vesti" donose sećanja ljudi koji su tog avgusta rasli preko noći, ostali bez najbližih i spasavali žive glave pred bezdušnim progoniteljima.
Priča o deci - herojima iz "Oluje" koja su, ne svojom voljom, bila prisiljena da voze traktore i automobile više hiljada kilometara bez prestanka, priča je o patnji Krajišnika te 1995. godine.
Jedan od savremenika tih događaja koji je i sam proživljavao istu sudbinu je direktor Dokumentaciono-informativnog centra Veritas, Savo Štrbac.
Mada se njegova organizacija studiozno bavi upravo svim događajima iz rata u Hrvatskoj. Štrbac, međutim, retko želi da priča o onome što je i sam proživeo tokom povlačenja naroda Krajine.
Za "Vesti" otkriva neke detalje ocenjujući pogrom iz avgusta 1995. kao "nestvarnu epopeju jednog naroda".
- Mediji su takvi, dokopaju se jedne priče i onda javnost neopravdano bude uskraćena i drugih sličnih priča. Tako je i sa tim malim junacima iz "Oluje". Takvih primera je bilo na hiljade, jer su u zbeg kretale porodice bez očeva i dedova. Oni su se tada nalazili na borbenim linijama, na frontu, a u kućama su bile njihove žene, deca i roditelji. Bezbroj je primera da su golobradi dečaci ili vremešne starine sedale za traktore i vozile po nekoliko dana bez ikakvog predaha - priseća se Štrbac.
On objašnjava da je toliki broj traktora bio zahvaljujući činjenici da iz Hrvatske nije izbegla puka sirotinja, već srpske porodice koje su generacijama ulagale u svoja imanja i posao.
- Krajišnici su vredan narod koji osamdesetih godina prošlog veka nimalo slučajno nije važio za bogatiji u Hrvatskoj. Nije bilo porodice koja nije radila zemlju, imala stoku, a pritom se bavila još nečim. Otuda je i svako domaćinstvo u garaži imalo najmanje po jedan traktor i po dva ili tri automobila. Naporno se radilo po ceo dan i nije bilo popuštanja, ravnopravno su radile i žene, a deca su, htela-ne htela, odrastajući učila da voze traktore kao nešto prirodno, nešto što je logično da se zna - objašnjava Štrbac.
Direktor Veritasa priznaje da se zapravo do sada još niko nije bavio istraživanjem koliko je dece bilo u koloni od 220.000 Krajišnika.
- Neka moja procena, poznavajući strukturu porodica koje su tada izbegle, jeste da su najmanje četvrtinu prognanih činila deca do 14 godina. To je oko 55.000 mališana koji su sada već ljudi u zrelim godinama, od kojih većina uveliko ima svoje porodice - navodi Štrbac.
Tih avgustovskih dana, ovaj humanitarac je krstario tim putem kojim su se Srbi kretali.
- Vidiš nepreglednu kolonu, a u njoj bezbroj starčadi, žena i dece. Vidiš traktor kako vuče po dvoje-troje pokvarenih automobila ili konjsku zapregu na kojoj je umotan mrtav čovek. Ljudi su umirali tokom tog egzodusa, tu, u koloni, a njihovi najbliži nisu znali šta će, već su ih vozili tim putem. Sećam se da je moj ujak dugo vozio u traktoru i našu komšinicu koja je preminula u putu. Vrućina, leto, a nije mogao da je ostavi kraj puta. Sećam se da je tek kod Sanskog Mosta, gde je kolona odmorila nekoliko sati, iskopao raku, i tu je sahranjena. Koliko znam, odatle je još niko nije preneo, a takvih krajputaša tokom povlačenja Krajišnika u "Oluji" je koliko hoćete.
Hrvatska krije pilota ubicu
Slika koju Štrpca i dalje proganja je ona sa Petrinjske ceste 7. avgusta.
- Prva grupa je uveliko stigla u Banjaluku, a na Petrovačkoj cesti kolonu je napao hrvatski vojni avion. U samo par minuta ranjeno je najmanje pedesetak civila, a ubijeno je njih devet, među kojima četvoro dece između šest i 13 godina. Tada su poginuli i Branko i njegov sin Mirko Stjelja. Mirkova supruga, u kasnoj fazi trudnoće, tada je ranjena, međutim uspela je da dođe do bolnice u Novom Sadu gde se i porodila. Preminula je posle dvadesetak dana, a njena kćerkica Tanja sada je uspešan student u Beogradu - priča Štrbac.
On dodaje da već godinama unazad bezuspešno traje proces pred Sudom BiH kako bi se pilot tog hrvatskog aviona adekvatno kaznio.
- Međutim, Hrvatska i dalje uporno odbija da obelodani njegovo ime. Zbog toga uveliko pripremamo proces protiv Hrvatske pred Međunarodnim sudom pravde u Strazburu. "Oluja" će biti završena za Krajišnike onda kada sve odgovorne bude stigla zaslužena pravda - zaključuje Savo Štrbac.
Novi Čarnojevići
Štrbac se odlično seća svega što je sa svojim narodom doživeo na putu ka Republici Srpskoj i Srbiji. I sam je, 7. avgusta 1995. godine preuzeo ulogu Čarnojevića, odnosno vođe kolone duge više desetina kilometara.
Naime, Štrbac je u to vreme bio generalni sekretar vlade Republike Srpske Krajine i čovek zadužen za razmene poginulih.
- Kada se kolona našla kod Bosanskog Petrovca, okupilo se dvadesetak političara, visokih oficira vojske i policije, kako bi se odlučilo ko će predvoditi narod do Banjaluke. Izbor je pao na mene. Kolonu sam bezbedno odveo do Banjaluke, gde je posao preuzeo tadašnji premijer RSK, Milan Babić, a ja sam se vratio u kolonu, da ispratim i poslednji traktor u pokretu - priseća se Štrbac.
Krajišnici su čudo
Savo Štrbac kaže da su se Krajišnici, danas, 23 godine kasnije, uglavnom uspešno snašli u novim sredinama od Srbije, Bosne, pa sve do svih krajeva sveta.
- Ima nas zaista uspešnih po belom svetu od Amerike do Australije. Generalno, mnogo je više ljudi koji su uspeli, nego onih koje je nevolja pobedila. Takav smo mentalitet, nevolja nas je naterala da na svojoj koži osetimo onu čuvenu kletvu dabogda imao, pa nemao. Nismo zaslužili što nam se to dogodilo, ali zbog toga smo valjda i radili marljivije nego drugi, a nije bilo lako. Tih prvih godina, kada bih hteo da se sretnem sa nekim svojim zemljakom, nekim sudijom, doktorom, profesorom, odlazio bih na beogradski Buvljak. Tu su prodavali cigarete, gaće, sve živo, samo da bi se preživelo i opstalo - priseća se Štrbac.
