Vajar Crne Gore Mijo Mijušković (7): Klesar crnih planina
Pesnik i esejista Moma Dimić smatra da se Mijo Mijušković nadahnuo Transtremerovom pesmom "Klesar crnih planina", koju je slavni Šveđanin posvetio Crnoj Gori prilikom jedne od poseta, a čiji završni stih glasi: "U planinama gore, mora plavet dohvata nebo". Reč je, naime, o Tomasu Transtremeru, piscu, pesniku i prevodiocu, dobitniku Nobelove nagrade.
- Mijo je, zapravo, načinio čitav jedan ciklus skulptura inspirisan ovim pesnikom i samo jednom njegovom pesmom. Baš kao što je i sve ono drugo što je Mijo sačinio deo iste kamenoiskričave duše te iste Crne Gore - veli Dimić.
Prošao ispit vremena
Čini se ipak da je jedan od najkompletnijih sudova o Mijuškoviću, sud koji je izdržao rešeto vremena, dao Mladen Lompar još 1986. godine u monografiji posvećenoj četrdesetogodišnjem jubileju Udruženja likovnih umetnika Crne Gore:
- Od predanog izvornog stvaraoca izrastao je u skulptora osobenog izraza. U početku je obrađivao čapurove nađene u kamenjarima. Veliki ritam prirode, kojim pulsira Mijovo umjetničko biće, ima suptilnu interpretaciju i u dramatičnoj simbiozi čapura i kamena, u korijenju što je umrlo vezano "žilama za kamen".Tu je zatekao bića 䅡to istinski nikad i ne živješe u očima našim" i daleku istočnjačku misao o reinkarnaciji čovjekovoj, o njegovom preobraćanju u drvo, cvijet, bilje. Ta misao našla je radom ovog umjetnika svoju potvrdu u drami prirode i njenim nesvakidašnjim oblicima. Sva njegova bića su puna osjetljivosti, grčeva, zagrljaja, nagosti, čovjekolikosti...
Tih godina je i novinarka Vesna Mališić zapisala jedno pomalo nesvakidašnje zapažanje da Mijo Mijušković "nigđe ne žuri, a svuda stigne". Koliko god to izgledalo paradoksalno i neverovatno pred stotinama njegovih djela, pogotovu onima koji dobro znaju kako je vajanje mukotrpan i pipav posao, ipak je to velika i sveta istina koju uvidi svako ko iole bolje upozna ovog čudesno upornog, nepokolebljivog i svojoj umetnosti toliko monaški predanog i posvećenog čoveka.
Duhovno slavlje
Mijo Mijušković se, izgleda, dosledno držao one narodne mudrosti: ne žuri da ne zatraješ. Žurio je dok je tragao i lutao po bespućima i nedohodima u kojima je priroda krila svoja ostvarenja, dok je u njemu sazrijevala ideja i inspiracija, a onda je na tenane počinjalo njegovo "duhovno slavlje".
Zatočio sunce
Miju Mijuškoviću je posebno drag i ima posebno značenje jedan sud njegovog plemenika, znamenitog pisca Žarka Komanina:
- U utrobi čudesnih skulptura Mija Mijuškovića zatočen je zvuk, sunce i vreme. A sve što je kod njega isklesano u lepotu zamrznutog pokreta, otvara se u nama kao strašna drama čoveka i vremena: Mijušković je prorok koji se seća praoblika...
Uživajući u svakom udaru čekića u dleto, u svakom potezu brusilice ili šlajferice, u umivanju i poliranju, "uzimao je od prirode da bi joj vraćao". To što je našao i doživio u prirodi otelotvorivao je i pretvarao u umetnička dela neprolazne vrednosti, čuvajući u njima i biljege, znakove prirode, ali i snažno naglašavajući plemenitost svojih čudesnih vizija.
- Pred Mijuškovićevim skulpturama se ponekad osetim kao da sam pred početkom našeg postojanja, a u isti mah kao pred rađanjem novoga sveta posle jedne tragedije - nije svoje divljenje Mijuškovićevim ostvarenjima krio ni poznati srpski pesnik i romanopisac, esejista i mislilac, Dušan Matić.
Vile ga omađijale
Čudo! - uskliknuo je pesnik Ljubo Vukmanović oduševljen lepotom Mijuškovićevih skulptura.
- Lepo je rekla Marina Cvetajeva: "Ljubav uvek nađe". Ti ljubav nađeš u prirodi i, ulepšanu, istočiš iz duše. U toj tvojoj moći da tvoja ljubav prema lepoti uvek nađe lepotu - tebi u tome pomažu i planinske vile! Ne opiri se, Mijo! Priznaj: one su te omađijale! Lepotice su ti dosudile najlepše - da ti se ljudi dive...
Sutra - Vajar Crne Gore Mijo Mijušković (8): Priča o kamenu na kamenu
