Vajar Crne Gore Mijo Mijušković (8): Priča o Kamenu na kamenu
Iako Mijo Mijušković ne drži do forme i ne robuje nikakvim kanonima - recimo, veoma retko daje nazive svojim skulpturama već prepušta da ih, kako žele, krste oni koji ih gledaju - ipak se u njegovom obimnom i bogatom vajarskom delu može izdvojiti nekoliko ciklusa, nekad po motivima, nekad po materijalima i mestima odakle potiču, nekad po boji kamena ili prema onome kome je ciklus posvećen...
Svaki ciklus, jedna priča
Pored ciklusa "Piva koje više nema", posebnu celinu predstavlja Ciklus kompozicija - kolaža, pa Boje kamena i boje kanjona Tare, zatim Ostroški ciklus, ciklus "Kamen u kamenu" (Sveta Petka), ciklus u slavu Milutina Milankovića, ciklus "Kamene lutke kamenog pozorišta"...
I o svakoj od tih likovnih celina Mijušković ima zanimljivu priču i objašnjenje:
- Posmatrao sam Ostroške grede u čijim je liticama utisnut Manastir Ostrog. Sa tih visina od preko 1000 metara prilikom raznih tektonskih poremećaja, odvaljivale su se gromade kamenja koje su se zaustavljale na ivici samog korita rijeke Zete, odnosno Perućice. Poslije rušenja i drobljenja stijena odvijao se obrnuti proces. U gomilama isitnjenog kamena usled toplih mediteranskih kiša i rastvaranja kalcijumkarbonata, prilikom sušenja nastaje proces spajanja - objašnjava Mijušković, recimo, kako su nastale skulpture od konglomerata imenovana po ovom ponajvećem pravoslavnom svetilištu, skulpture u kojima su možda i najsnažnije naglašena ta čuda prirode.
A kad ga je put koji vezuje umetnost i nauku doveo do dela slavnog srpskog naučnika Milutina Milankovića, u njegovu slavu Mijo Mijušković je počeo da vaja veliki ciklus skulptura.
Svojevremeno je u njegovu čast u Beogradu priredio i veliku izložbu. Taj ciklus će, po svemu sudeći, biti dovršen tek kad veliki umetnik zauvek odloži čekić i dleto:
- Nakon uvida u rad velikog naučnika i prirodnjaka Milutina Milankovića, počeo sam da tražim na stijenama i u samoj unutrašnjosti stijene, tragove promjena koje su se dešavale kroz protok vremena o čemu je na briljantan način pisao i Milanković. Nailazio sam tako na nevjerovatne "zapise", biljege i crteže. Pritom sam taj originalni znak ostavljao, a ostatak stijene obrađivao u skulpturu. Na ovaj način uradio sam više manjih skulptura i jednu nešto većih dimenzija, na kojoj se jasno uočavaju ovi "Milankovićevi crteži"...
Bogatstvo u vrleti
A da se u stvaralačkom postupku ovog velikog i osobenog umetnika ništa ne dešava slučajno, da je sve plod doživljenog, posledica duboke inspiracije i rezultat dugotrajnog, studioznog istraživanja, traganja po nedođijama i prostorima u koje je ljudska noga retko ili gotovo nikad nije zalazila, belodano potvrđuje i skupina njegovih skulptura "Kamen na kamenu" kojoj on s razlogom pridodaje i ime Sveta Petka.
Druga ruka prirode
Ne zna se šta je fantastičnije: rad prirode u kamenu, ili vajarevo uzdržavanje od radikalnih umetničkih intervencija na daru prirode, zapisao je u knjizi utisaka Nebojša Ćosić, jedan od mnogobrojnih posetilaca svojevremene Mijuškovićeve izložbe u Beogradu posvećene Milutinu Milankoviću.
- Na izložbi videh i figuraciju i apstrakciju: i dvodimenzijalnost slike i 3 dimenzije vajarskog umeća Mija Mijuškovića, uz omaž Milutinu Milankoviću, naučniku svetskog glasa - stoji u ovom zapisu.
Na nekom od svojih tragalačkih putovanja, Mijušković se jednog dana našao u vrletima ispod Nehaja na domak Sutomora i na jednoj uzvišici zapazio drevnu crkvicu, sagrađenu, izgleda, još u 13. veku i posvećenu Svetoj Petki. Pažnju su mu posebno privukle nesvakidašnje kamene ploče sa raznovrsnim kamenim strukturama kojima je crkvica pokrivena:
- Ja sam u materijalu sličnom onom na krovu te crkvice ispod Nehaja našao nepresušni izvor inspiracija. I da bih naglasio ono što sam osjećao u momentima posmatranja i obrade, posebno sam obratio pažnju na površine stijene, koje su bile od mekšeg kamena, idealne za obradu do glačanja, kako bih još više istakao penetracije onog najtvrđeg dijela - kaže Mijušković.
Snaga ličnosti
Mijove skulpture u kamenu - primetio je svojevremeno Tomislav Šuljak - dok Mijušković ni izbliza nije bio dostigao sadašnji umetnički nivo, kada je bio još daleko od sadašnjih dometa - nastaju iz njegovog unutrašnjeg poriva.
- Oblikuje ih izrazita snaga Mijove ličnosti, strpljivošću i velikim utroškom energije... Skoro lirska melodioznost površinskih linija na čudesan način harmonično je povezana s nekom unutarnjom, robusnom ljepotom hermetičnih oblika njegove skulpture... Mijuškovićev likovni izraz je samosvojan. Isključivo njegov. Uzori ne postoje. Asocijacije na neke druge autore ili, pak, definirane likovne stilove ili izraze, rezultat su samo naše navike da stvari, predmete ili pojave klasificiramo. Možemo se podsjećati Brankusia ili Mura, ali na isti način i riječnih ili morskih žala...
