Alahovi hrišćani na Balkanu (3): Svetac za dve vere
Vrata islamu na tlo današnje Turske, potom i Evrope, široko je otvorila bitka kod Mancikerta. Vodila se u avgustu 1071. godine, na prostoru između istoimenog grada i jezera Van, na današnjem krajnjem istoku Turske.
Na jednoj strani bila je vizantijska vojska, kojom je zapovedao car Roman Diogen, a na drugoj Turci Seldžuci, na čijem čelu je bio sultan Alp Arslan.
Borbe su završene povlačenjem Vizantinaca i zarobljavanjem Diogena.
Ovim teškim porazom Istočnog rimskog carstva otpočela je islamizacija Anadolije, današnje Male Azije, ali su pobednici još neko vreme bili manjina među zatočenim hrišćanima, Grcima i Jermenima.
I sami Turci su u to doba bili tek kratko vreme islamizovani i to prilično površno, budući da su bili nomadi, pa su sačuvali svoja šamanistička sujeverja iz središnje Azije.
Vremenom su počeli da sklapaju brakove sa domaćinima, a to je doprinelo da se versko klupko koje je tada nastalo još više zamrsi.
Narodni islam
I islamizacija hrišćana koji su prešli na stranu pobednika bila je sumnjiva kada se govori o odanosti veri osvajača.
Sam islam propoveda da "nema drugog boga osim Alaha", ali je u svom nastanku pokazao da je, uprkos toj isključivosti, bio veoma otvoren za uticaje nasleđa starijih religija, jevrejske i hrišćanske, a u njega su ulazili i delovi staroarapskog paganstva.
Negde je ta integracija uspela više, a tamo gde je uspela manje, preovladao je tzv. narodni islam.
U njemu je središnje mesto imalo poštovanje svetaca, koji se nazivaju vali ili veli, i ono je bilo uobičajeno i u sufizmu, islamskoj mistici.
Koreni ove, u islamskom svetu veoma rasprostranjene pojave, idu do kulta lokalnih božanstava iz duboke paganske prošlosti.
Čak su i neki antički heroji i hrišćanski mučenici protumačeni kao islamski sveci. Neke svece svojataju i islam i hrišćanstvo, a ponekad ih zajednički poštuju. Takav je, na primer, Hizir, odnosno hrišćanski Sveti Đorđe.
Sve religije su dobre
Neobična mešavina nacija, religija, jezika i kultura koja je nastala posle dolaska Turka Seldžuka u Anadoliju odlično je opisana stihovima slavnog turskog pesnika i sufije Junusa Emrea iz 14. veka:
"Šta me briga za vaše spletke i vaše krajeve, Jevanđelje to sam ja, ja sam autor Kurana."
Sve religije su za nas pravovaljane, tvrdi on i dodaje: "Tu i tamo odlazeći u džamiju, moje srce se tu baca ničice, moli se, katkad idući u crkvu, ono postaje sveštenik koji čita Bibliju."
Junus Emre, jedan od najznačajnijih muslimanskih pesnika, kao derviš je pešačio Anadolijom, današnjom istočnom Turskom, u vreme gladi i razdora među ljudima različitih vera, staleža i nacionalnosti trudeći se da im prenese poruku opšteg humanizma, mira i ljubavi. Unesko je 1991. godinu, povodom sedam i po vekova od njegovog rođenja, proglasio Međunarodnom godinom Junusa Emrea.
Tajne kućne kapele
Bugarski kriptohrišćani, zvani pomaci, nosili su u crkve priloge, uglavnom ulje i vosak, a često su poštovali i ruševine crkava i manastira, gde su prinosili i žrtve, kurban. Ova pojava je beležena sve do polovine 20. veka. I valahadi, kriptohrišćani u grčkoj Makedoniji, donosili su u crkve maslo, ulje, novac i sveće. Oni su crkve i popravljali, a često ih je i neka od njihovih žena čuvala. I kriptohrišćani na Kipru posećivali su i džamiju i crkvu, a oni bogati na Kritu imali su u svojim domovima tajne kapelice.
Oskudne istorijske podatke o njemu nadoknadila je legenda. U najpoznatijoj se Junus Emre opisuje kao siromašni seljak koga su komšije, u doba gladi, poslale na put da traži pšenicu.
Junus je nabasao na tekiju Hadži Bektaša, starog, iskusnog derviša. Ovaj mu je ponudio da mu, umesto pšenice, da nefes (dah, inspiraciju), što je pridošlica odbio. Hadži Bektaš je povećao svoju ponudu na 10 nefesa umesto isto toliko merica pšenice. Junus je, misleći na svoje seljake, i tu ponudu odbio.
Na kraju je dobio džak pšenice i vratio se u svoje selo sav srećan, ali je, malo zatim, počela da ga kopka Hadži Bektašova ponuda. Vratio se u tekiju, i kada je ga je Hadži Bektaš ponovo uljudno primio i čuo njegovo kajanje zbog brzoplete odluke, odgovorio mu je:
"Sad ti ne mogu dati te nefese, mi smo tvoj katanac predali Taptuk Emreu."
U sufijskom govoru, to je značilo da će morati da krene u potragu za stazom koja vodi do istine o bogu.
