Alahovi hrišćani na Balkanu (2): Otac u crkvu, sin u džamiju
Najizrazitija zemlja kriptohrišćanstva bila je današnja Albanija. Otuda i albanski sinonim za dvoverstvo "šaramane", što znači šareni, raznobojni. U istočnim delovima današnjeg Kosova stanovništvo je bilo u "prividnom islamu" ili u "okultnom hrišćanstvu", dok je Skopska Crna Gora dugo bila u kriptokatoličanstvu.
Tek nakon izgradnje džamija, u drugoj polovini 19. veka, dvoverstvo je popustilo. I pored toga, sve do Drugog svetskog rata bilo je onih koji su se predstavljali kao muslimani, a tajno posećivali katoličke crkve.
Alahovi hrišćani na Balkanu
Bilo je i čitavih rodova koji su se predstavljali kao muslimani, ali ih je okolina smatrala "ljaramanima", onim "šarenim" vernicima. Tako su se u okolini Prizrena nazivale i kuće u kojima je otac katolik, a sin musliman. Kako stoji u jednom dopisu iz 1848. godine, i u nekadašnjem Novopazarskom sandžaku bilo je kuća u kojima su dva brata, "pak jedan veruje u Hrista, a drugi u Muhameda, jedan klanja, a drugi se krsti. U nekim kućama bilo je po tri brata i sva tri drže se da su Turci, a otac im je Srbin, i tako sinovi klanjaju, a otac se krsti, a kad Bajram dođe, svi zajedno proslave, otac ide u crkvu, a sinovi u džamiju". Odavde potiče još jedan naziv za dvoverstvo: kada su dva brata Vasojevića živela u bratskoj slozi čak i onda kada se jedan od njih islamizirao, narod ih je nazvao karma-karišik, što znači mešavina vera. Njihovi potomci, Crnogorci i muslimani, nazivaju se i danas Karišići.
Dve vrste katolika
Vizatator, crkveni inspektor Jovan Nikolić izvestio je 1743. godine papu Benedikta Trinaestog da u Srbiji postoje dve vrste katolika. Jedni javno ispovedaju svoju veru i podnose sve tegobe i namete i oni koji, da bi izbegli plaćanje danka, to čine tajno, samo u kući, a u javnosti su muslimani. Ovih drugih je, prema Nikolićevom izveštaju, bilo na hiljade u Srbiji i Albaniji. Zabeleženo je i to da su se njihove žene javno predstavljale kao katolkinje.
Čak i u udaljenim planinskim krajevima čitava sela su bila naseljena dvovercima. Pravoslavna crkva je bila trpeljiva prema njima, jer je razumela da samo na taj način može da ih koliko-toliko zadrži pod svojim skutom. Posle 1821. godine u već oslobođenim grčkim oblastima odbačeni su muslimanski ogrtači, a vernici su se proglasili čistim hrišćanima. Isto su, nakon hatišerifa od Gulhane 1839. pokušala i neka sela u Skopskoj Crnoj gori, ali su oni proterivani, ili su odvođeni kao sužnji u Anadoliju. Mnogi dvoverci na Balkanu su morali da čekaju konačni krah Osmanskog carstva da bi slobodno odlučivali da li će se vratiti staroj veri ili ipak ostati u islamu. Dešavalo se i jedno i drugo, a neki su i dalje ostajali dvoverci.
Bektašije cenili i hrišćani
Kriptohrišćanstvo je najviše cvetalo tamo gde je bilo bektašija, a to su južna Albanija, okolina Berata i Elbasana, na Kosovu i Metohiji u Đakovici, Prizrenu i Peći, u Mekedoniji oko Tetova, u Grčkoj na Kritu i na Kipru. Bektašije su islamsko bratstvo koje sledi učenja hadži-Bektaša Velija, anadolijskog derviša iz 13. veka. Pobornici su islamskog misticizma sufizma, bliski šiitskom ogranku islama. Bektašizam se u doba Osmanlija iz Anadolije raširio Balkanom i postao veoma uticajan među janičarima. Bektašije su tražile nepoštovanje prema društvenoj hijerarhiji, običajima i obredima, pa je dosta hrišćana čak smatralo da im je bolje da prihvate bektašizam nego kriptohrišćanstvo. Ovo učenje se još neguje među Albancima u Albaniji, Makedoniji i na Kosovu.
Kada je 1501. za starešinu središnje bektašijske tekije Pir Evi, u gradu Koj kod Kiršehira imenovan Balim Sultan, on je uveo neke novine u red. Međutim, neki članovi reda odbili su njegove reforme, pa se dotada jedinstvena zajednica bektašija podelila na pristalice Balim Sultana, koje su neki oslovljavali sa "babe" i sledbenike učenja hadži-bektaš Velija čelebije. Čelebije su pobedile, i zadržale starešinstvo nad tekijom Pir Evi kao i vodeću ulogu u redu. U 16. veku Sersam Ali-baba ustanovljava najviši položaj u hijerarhiji reda - dede-baba. Sve do druge polovine 18. veka mesto vrhovnog starešine reda bilo je stvar izbora, da bi potom postalo nasledno. Konačan sukob unutar bektašijskoga reda dogodio se za vreme Ahmeda Dželaludina Čelebija i tada su nastale tri grupe: prva, dominirajuća, koja se zvala pravim bektašijama, druga koja se zvala dede, ali su ih neprijatelji zvali "banditima", a treća su čelebije, koju su drugi zvali "murteti", odnosno oni koji su izašli iz islama. Kada je 1826. godine ukinut janičarski red počeo je i veliki progon bektašija. Ubijani su, hapšeni, zatvarani, oduzimana im je imovina, a tekije uništavane ili otimane. Preživele grupe su nastavile da deluju u tajnosti i izolaciji.
