Alahovi hrišćani na Balkanu (1): Fetva za lažne muslimane
Jedan od važnih uslova koji se stavljao pred Tursku za ulazak u Evropsku uniju jeste i dokazivanje da ne dozvoljava diskriminaciju "svojih" hrišćana. Kako su izvestili pojedini evropski mediji pozivajući se na stručnjake, ali i na anonimne verske izvore, u ovoj, drugoj po veličini državi u Evropi živi nekoliko stotina hiljada posebnog sloja vernika, odavno poznatih istoričarima pod imenom kriptohrišćani ili dvoverci.
Tajna kućna vera
Oni se u javnosti predstavljaju kao muslimani, ali se u svojim domovima drže Isusove vere. Smatra se da su mnogi od njih tokom Prvog svetskog rata pod pritiskom turskih vlasti morali zvanično da se izjasne kao muslimani, ali je dvoveraca bilo i mnogo ranije. Najviše turskih pritisaka trpelo je stanovništvo na severu i istoku Male Azije. Danas se navodi u izveštajima stručnjaka da je među njima oživelo, i sve više jača interesovanje za veru predaka.
Kriptohrišćani se naročito pominju i u Albaniji i na Kosovu i Metohiji. Među Srbima i drugim narodima na jugu Balkana dvoveraca je bilo još od 16. veka, u vreme prvog talasa turske vladavine.
Islamizacija pokorenih naroda u Osmanskom carstvu nije išla ni lako ni brzo. Mnogi nemuslimani su bili prinuđeni da prihvate verovanje u Alaha kako bi sačuvali imanje, porodicu, položaj, pa i živu glavu, ali su pronalazili i razne načine da očuvaju staru veru. Najdrastičniji oblik bilo je upravo kriptohrišćanstvo.
Kažnjavao i Vatikan
Nisu samo Turci kažnjavali kriptohrišćanstvo i odricanje od muslimanske vere. Činio je to i Vatikan, samo u suprotnom pravcu, za one koji bi se odrekli hrišćanstva. Papa Benedikt Trinaesti je na Prvom albanskom koncilu 1744. javno osudio istovremeno služenje Alahu i Isusu, napominjući da "katolicima nije dopušteno prikrivati priznanje hrišćanske vere, a da simuliraju muhamedanstvo".
Prva vest o dvoverstvu među Srbima potiče iz 1568. godine, kada je jedan turski vojnik srpskog porekla priznao francuskom poslaniku na sultanovom dvoru u Jedrenu koje je vere, da živi sa Turcima i pretvara se, ali da je rođenjem i srcem hrišćanin.
Upravo te godine je izdata fetva, odluka verskog prava, za područje današnje zapadne Makedonije koja propisuje najstrožu kaznu za one koji su samo naizgled primili islam, a nastavili da idu na bogosluženja, krštavaju decu i venčavaju se u crkvi. Prvi kriptohrišćani su imali i dva imena, hrišćansko i muslimansko, pa nije bila retkost da je domaćin kuće za porodicu bio Nikola, a za javna mesta i pred turskim vlastima Mustafa.
Oslanjajući se na brojne fetve, osmanske vlasti smatrale su nove muslimane, koji su se i dalje držali hrišćanskih običaja i praznika, za nevernike. Pošto bi prestupnika najpre surovo kaznili, ponovo bi ga preveli u islam, a ako je bio oženjen, morao je ponovo da sklapa brak.
Dvoverci su pored današnje Makedonije i Srbije živeli i u Crnoj Gori, Hercegovini, Bosni, Bugarskoj. Bilo ih je i na Pontu, Trapezuntu, a u Grčkoj u Dodekanezu, Mitileni, Kritu, a posebno na Kipru. U grčkoj Makedoniji živeli su valahadi, koji se nisu krili. Dvoveraca je bilo čak i u Istanbulu, kraj samih zidina sultanove palate Topkapi.
Molitva za srebrnjak
Protestant Štefan Gerlah, službenik nemačkog poslanstva u Carigradu, zapisao je 1573. godine sledeće: "Čujem da hrišćani koji su se odrekli svoje vere, koji ne žele da idu u tursku džamiju, a slobodno ispovedaju svoju religiju - takvih ima mnogo - treba da daju svakodnevno po pola aspre (sitan srebrni novac) nekom drugom da se umesto njih moli, ili podležu kazni. No, kod onih bez doma, a naročito ako su na službi kod sultana, spahije i drugih, ne vodi se o tome toliko računa da li idu u džamiju ili ne. Ali, kada porodični i drugi ljudi koji imaju sopstvene stanove ili kuće duže vremena ne učestvuju u verskim obredima i postu, izazivaju gnev svih suseda, koji traže od njih objašnjenje za takav prezir. Oni koji žive usamljenički i kod drugih imaju više slobode te mogu lako da se opravdaju."
