Najslavniji Crnogorac sedme umetnosti (6): Tragedija Robertove sestre
Vreme će verovatno, kao i u svakoj zagonetki, i u ovoj učiniti svoje, potvrditi staru mudrost: zaklela se zemlja raju da se tajne sve doznaju - potvrditi da li Dragiša Mićunović iz banjanskog Đurđeva Dola s razlogom veruje da je glasoviti filmski glumac Robert Mičam izdanak njegove loze, njegov brat od strica, ili da je sve plod nečije mašte i pukih slučajnosti i gotovo neverovatnih podudarnosti.
Tužna porodična storija
Priča o samom Dragiši Mićunoviću i njegovoj užoj porodici sama za sebe zavređuje pažnju i čini zasebno poglavlje u ovom "romanu" koji je sročio život, onaj koji to ume i zna bolje i maštovitije od svakog pisca.
Đurđev Do, odnosno banjansko selo Smrduša kao navodna postojbina Mičamovog oca, pa i celi Banjani, iako su vekovima bili tursko katunište, pasište i pustolina na kojoj su vuci i hajduci rasturali turske buljuke, od iskona su bili i stalno ljudsko stanište i ubežište. Potvrđuju to nebrojeni belezi i tragovi minulih civilizacija koji sežu do eona ljudskog postanja. O tome najubedljivije, neporecivo govori znamenito arheološko nalazište Crvena stijena kod Petrovića.
U Đurđevom Dolu i celoj Smrduši to uverljivo potvrđuju nebrojene kamene gomile, odnosno kamene nabače, kako ih ovde zovu. U drugim krajevima su to tumuli, gromile, mogile:
- Samo na mom imanju ima desetak takvih gomila, a u cijelom Đurđevom Dolu mislim da ih je više od trideset - veli Dragiša Mićunović.
Belezi iz prošlosti
Uz sve ostale belege daleke prošlosti i života na ovom prostoru, na mesnom groblju u Smrduši, kod crkve na Borku, nalazi se i veliki broj stećaka, ogromnih kamenih blokova najrazličitijeg oblika i veličine, od kojih su neki teški možda i po desetak tona.
Zauvek će verovatno ostati velika zagonetka kako su te stene dopremane do groblja. Pojedini su i veoma lepo ukrašeni brižljivo uklesanim ornamentima i arabesknim figurama koje se jasno naziru pod patinom i lišajevima veoma zanimljivih oblika i boja.
Najslavniji Crnogorac sedme umetnosti:
- Neki su ih i raziđivali i istraživali i čini se da je najbliža istini pretpostavka da su to, u stvari, bile grobnice, odnosno da su tako kamenjem zatrpavani umrli ili poginuli. Pod njima su, kažu, gdjegdje nalaženi ostaci oružja, iz čega bi se mogao izvesti zaključak da su tako sahranjivani poginuli ratnici i vojskovođe. Kosti, naravno, nijesu nađene, jer je vrijeme činilo svoje. Kamene gomile su propusne i spoljni uticaji veoma jaki pa su se kosti vremenom sigurno pretvarale u prah...
Kako god da je bilo, svakako nema sumnje da je i ovde, u ovoj nedođiji, na ovom ljutom i negostoljubivom kršu, život bujao i čovek opstajao i mnogo pre dolaska slovenskog življa. Nije stoga ni čudo da su i Mićunovići ovde, pre više od veka i po, nedugo posle Grahovske bitke, našli utočište i svili porodično gnezdo.
- Da je moj prađed Šćepan ovđe doselio oko 1860. godine, govori jedna stara čatrnja, odnosno bistijerna, koja je, kako je uklesano na litici iznad nje, sagrađena 1871. godine i koja eto i danas postojano služi. Kako je ovo bezvodan kraj, valjalo je prvo riješiti taj veliki problem.
Našli su duboku jamu uz jednu tvrdu monolitnu stijenu, kakvih je malo u ovim krajevima, produbili je i dno obložili ilovačom da ne bi propustala vodu, a iznad otvora su ozidali tvrdi volat. Litica služi kao prirodni slivnik i kišnica se niz nju stače u čatrnju duboku oko pet metara i niko ne pamti da je nekada presušila, a svo selo se iz nje dugo služilo vodom za piće. Ja sam je prije nekoliko godina malo očistio i betonom utvrdio volat i otvor na njemu, tako da mi sada dobro dođe za napajanje stoke.
Moj otac Tripko, koji je bio najmlađi od braće - kazuje dalje Dragiša Mićunović neveselu storiju svoje porodice - oženio se 1921. godine Jokom, bila rodom od Andrijaševića. U tom braku je dobio dva sina blizanca, ali su oni, nažalost, oba umrli na rođenju. Tačnije, zbog teškog rada i neuslova u kojima se živjelo, ona je pobacila to dvoje djece pred sam porođaj.
Tajanstveni poziv iz Trsta
Moj stric Gajo se svojevremeno, dugo po povratku iz Amerike, ponovo oženio - seća se Dragiša Mićunović. - Bratanić te njegove druge žene, Đurđa se zvala, Branko Vučić, jedan fini i ozbiljni čovjek, jednom mi je ispričao kako mu je tetak u nekoj prilici kazao da mu je 1945. godine, preko tih tadašnjih oblasnih vlasti stigao poziv da dođe u Trst i javi se u savezničku komandu. Kako je to bio sam kraj rata i ona opšta pometnja, on nije imao mogućnosti da otputuje u Trst, pa je tako zauvijek ostala nepoznanica ko je to bio, ko ga je i zašto tražio i želio da ga vidi u to doba i zašto se kasnije nikad više niko nije javio.
Smrt kćeri jedinice
Dobili su potom i ćerku Vukosavu, ali se ni njoj nije dalo da poživi - poginula 1948. godine u nesreći na željezničkoj stanici u Podbožuru, nedaleko odavde. Imala je tek 24 godine. Ona se, nesrećnica, te noći vraćala vozom iz Nikšića, išla da posjeti majku u bolnici. Voz je oko dva sata po ponoći stao samo minut u stanici Podbožur i krenuo prije nego što je ona uspjela da izađe.
Ona je imala nekog momka odnekud iz Hercegovine - to joj, otprilike, bio vjerenik. Bio i on sa njom te noći u vozu, pa se ona, izgleda, zadržala trenutak više sa njim i kad je krenula da iskoči iz voza, kaiš od mantila joj se zapleo za kvaku od vrata. Voz je tako vukao više od sto metara, do jedne skretnice. Ona je tu pala, ali tako da joj je voz otkinuo obje noge.
