Najslavniji Crnogorac sedme umetnosti (4): Brak pukao zbog šamara
U pasošu Gaja Mićunovića, koji je 1924. godine doneo iz Amerike na povratku u otadžbinu stoji rukom napisana i pečatom overena izjava "poglavara Sreza nikšićkog" od 6. avgusta 1924. godine da "poglavarstvo nema ništa protivno za Mićunovićev povratak u Ameriku", uz napomenu: "viđeno pri polasku za Beograd."
Odlazak iz Amerike
Sedamnaest dana kasnije, 23. avgusta 1924, Mićunović u američkom konzulatu u Beogradu dobija i američku vizu, ali je do danas ostala velika tajna zašto on tada, niti ikada od tada do kraja života, više nije kročio na tlo Sjedinjenih Američkih Država, niti, da se zna, učinio išta konkretno da stupi nekako u kontakt sa porodicom:
- Nije, dakle, jasno zašto se moj stric Gajo te 1924. godine odlučio da krene iz Amerike i vrati se u Crnu Goru, baš kao što se pouzdano ne zna ni da li se on za svih tih 17 godina stranstvovanja javljao svojima i da li je znao šta se za sve to silno vrijeme zbivalo ovdje u njegovoj kući i porodici - veli dalje njegov sinovac Dragiša Mićunović.
- Da li je znao za tragediju koja je 1916. godine zadesila našu kuću, da mu je umro otac, da je ubrzo zatim na tragičan način ostao i bez dva mlada brata, da mu je majka ranjena, kuća spaljena i sva imovina uništena.
On se tada neko vrijeme zadržao ovdje u Banjanima, zakratko od te ušteđevine koju je donio i kupio jedno imanje nedaleko odavde, a onda sve to prodao, otišao i skrasio se u Bijeloj, gdje će se kasnije ponovo oženiti, ali sa tom ženom nije imao poroda. Tu će decenijama čekati priliku da ode u Ameriku i potraži porodicu i nadao se da bi neko od njih možda mogao potražiti njega.
Od epizodiste do zvezde
Gotovo deset godina, Robert Mičam se uporno zadovoljavao malim, epizodniom ulogama, a koliko je bilo njegovo oduševljenje glumom, možda najbolje govori to što je i sam počeo da piše dramske tekstove i scenarije za filmske priče.
Vrata slave mu je ipak odškrinula epizodna uloga u filmu "Priča o Dži Aj Džou" Vilijama Velmana, za koju je 1945. godine kandidovan za Oskara, a posle filma "Unakrsna vatra" nije više bilo nikakve sumnje da je na holivudskom nebu zasjala nova zvezda za koju su se od tada počela jagmiti najpoznatija producentska i rediteljska imena, jednako i kad se radilo o klasičnim vesternima i velikim ratnim spektaklima ili krimi dramama i pričama sa triler zapletima.
Igrao je sa najvećim i najpoznatijim glumcima toga doba i bio partner najslavnijim holivudskim filmskim divama.
Ništa od toga se nije ostvarilo i on je, tužan i čemeran, umro u Bijeloj 1962. u 74. godini života. Ja ga, nažalost, nijesam zapamtio, imao sam samo pet godina kad je umro, a on se pod starost slabo kretao i veoma rijetko dolazio ovdje u rodni kraj.
Koliko sam mogao doznati, on izgleda nije mnogo pričao o sebi i svojoj porodici, o tome šta je sve doživio i preživio tokom tih sedamnaest godina u tuđini. Ostale su, ipak, zapamćene neke njegove rijetke i šture ispovijesti iz kojih će se vremenom i ispiliti ta sumnja da je Robert Mičam, jedna od najsjajnijih holivudskih zvijezda, njegova stariji sin, koji to, da se zna, nikada lično nije potvrdio, iako su tu priču vremenom širili i drugi crnogorski iseljenici iz Amerike, koji su, izgleda, znali i nešto više o mom stricu od onoga što smo mi doznali i što je do sada do nas doprlo...
Najslavniji Crnogorac sedme umetnosti:
Tu sumnju naročito pojačava gotovo frapantna sličnost likova sa fotografija iz siromašne lične ostavštine Gaja Mićunovića, onih koje je on doneo iz Amerike i do kraja života brižljivo čuvao kao uspomene na porodicu, i onih, koje su u novije vreme, posredstvom interneta, u javnost doprle iz porodičnog albuma Roberta Mičama.
Slavan i bez Oskara
Iako nikad, ni za jednu od oko 150 uloga koje je odigrao na filmu, nije dobio Oskara, najviše priznanje u oblasti ovog stvaralaštva, Robert Mičam se vinuo u sazvežđe velikana filmske umetnosti, obezbedio mesto u ešalonu najvećih koje je iznedrio minuli vek, ne samo Holivud, i njegova zvezda ne gubi sjaj ni dve decenije posle njegove smrti.
- Ja sam, ponavljam, imao tek pet godina kad je moj stric Gajo umro, ali sam zapamtio ponešto od tih njegovih priča o porodici i svom životu u Americi, uglavnom ono što sam čuo od mojih oca i majke. Najznačajnije je ipak ono što sam čuo od moje sestre od strica Ljubice, ćerke mog strica Blaža, koji je 1946. godine kao kolonista odselio u Vrbas sa tri sina i dvije ćerke.
Svedočenje bake Ljubice
Ljubica je umrla ove godine u januaru, u osamdeset drugoj godini života, a bila je bistroumna i pamtljiva do posljednjeg dana. Ona mi je potanko ispričala šta je stric Gajo njima kazao o sebi, svom životu i porodici u Americi, pošto je kod njih u Vrbas češće dolazio, posjećivao ih i duže kod njih boravio.
On je, naravno, i njima nedvosmisleno potvrdio da je u Americi ostavio ženu i troje đece, ćerku i dva sina, i da je ćerka bila najstarija. Brak je, po njegovoj priči, "pukao" na jednom rođendanu starijeg sina. Navodno, on je na tom slavlju nekako nožem oštetio stolnjak i žena se zbog toga razbijesnjela, počela da ga grdi i viče na njega.
Onda se razbijesneo i on i ošamario je, a ona ga odmah prijavila policiji za porodično nasilje koja ga je zbog toga 45 dana strpala u zatvor. Kako je taj zatvor bio blizu njihove kuće, taj stariji sin ga je svakog dana posjećivao, a stražari su ga upoznali i puštali da uđe i vidi oca.
