Rat i mir kapetana Amira Reka (13): Ne pucajte, Srbi smo!
Ta "sloboda-nesloboda" u Goraždu za Milivoja Čarapića i dvadesetak njegovih rođaka i komšija iz sela Bučja, potrajala je sve do 15. aprila 1994. godine.
Živeli su u stalnom strahu kad će nekome od razjarenih muslimanskih bojovnika pasti na pamet da ih pobije, ali i u velikom riziku od srpske artiljerije koja je gađala opsednuti grad, a nisu nikako mogli da se izbave iz tog pakla.
Panični strah
Tog 15. aprila 1992. srpska artiljerija žešće djelovala nego obično - seća se Milivoje.
Sto maraka za cigarete
Ta 1993. godina ostaće posebno upamćena u Goraždu po gladi strašnoj koja je vladala. Imali su oni odnekud pare, ali im nijesu pomagale i da nije bilo te humanitarne pomoći, meni se čini da bi taj narod skapao do potonjeg uva. A kakva je to muka bila najbolje govori podatak da je paklica duvana bila dostigla cijenu od sto maraka, da stari i strastveni pušači nijesu ni pitali za cijenu.
- Našla im i pogodila rovove - jedan poginuo, a pet - šest ih je ranjeno, i to teže. Kad je oko podne trebalo odnijeti ručak na položaj, konjovodac i jedan naoružani pratilac neće, ne smiju jer se čuje kako tamo i dalje gruva. Ja i Radan Pljevaljčić moramo, niko nas ne pita smijemo li ili ne smijemo. Sa nama ipak krenuše i konjovodac i onaj pratilac, podviknu im neko od starješina.
Kad smo stigli do nekog Jabučkog sedla, mene je obuzeo neki nemir i gotovo panični strah - to ni danas ne umijem da objasnim - da li sam ja to nešto predosjetio. Kad smo stigli do prvog rova i otovarili manjerku sa nekom čorbom, konjovodac se vrati, a mi trojica nastavismo kroz rovove da dijelimo hranu.
Vojske ima u prva dva rova, a treći, četvrti i peti prazni i napušteni. Taj peti rov je bio na ivici jedne rijetke bukove šume. Radan i ja smo stali pored rova a onaj pratilac ode dalje da izvidi ima li u blizini vojske. Odjednom negdje od Radijevića dopriješe dvije potmule detonacije. Shvatili smo odmah da su minobacači skočili u rov. Grunulo je tu odmah pored rova, diže zemlju i baci je na nas, ali mi ostasmo zdravi i čitavi.
Radan predloži da se izvlačimo i krenu iz rova da vidi da li u blizini ima muslimanske vojske, a ja provirih da utvrdim gdje su srpski položaji. Samo što je iskočio iz rova zafijukaše zrna i Radan jeknu, zanese se i pade. Pogledam dolje i vidim ih zalegli iza nekih bukava i pucaju. Šta ću, kako ću, ja iz onog džaka istresem hljeb, nataknem ga na neku granu, podignem uvis i počnem da vičem:
- Ne pucajte, Srbi smo!
Oni, čujem, naređuju da izađem, da dignem ruke uvis i da dođem dolje. Siđoh nekako, tresu mi se nogavice. Naređuju da legnem potrbuške. Ne čekam da ponove komandu. Čujem jedan viče:
- Ma, balija, ljudi, vidite li da je balija.
- Nijesam, čovječe, Srbin sam - bunim se ja.
- Ma kakav Srbin, majku ti balijsku, sad ćeš da vidiš ko je Srbin - grmnu jedna ljudina sa strane, zajaha me i sjede mi na pleći. Jednom rukom me uhvati za čelo, povuče mi glavu unatrag, a u drugoj mu svilutnu nož.
Rat i mir kapetana Amira Reka:
2. Znao sam samo za ljude i neljude
3. Život bio u Draganovim rukama
4. Hoćeš da ga ubiješ ti, ili ja?
8. Treba ih sve pobiti i spaliti
9. Kapetan Reko se više ne pita
Umalo kobna greška
Vidim da se gine i munjevito mi kroz glavu sinu: vidi ćorave mi sudbine, dvije godine me Muslimani držaše u zatvoru, mučiše i prebijaše, ali me ne ubiše, a sad hoće da me ubiju Srbi, i to da me zakolju:
- Polako, aman ti činim, ne griješi dušu, Srbin sam - zavapih još jednom i u magnovenju se sjetih i nekako raskopčah šlic na pantalonama da pokažem da nijesam osunećen. Na dva - tri metra od nas stoji njegov komandir - Dragan Josipović se zvao, poslije sam doznao, a to bio neki interventni vod iz Ilijaša i Vogošće:
- Ma, pusti ga, izgleda baš da je Srbin - reče komandir i onome klonu nož u ruci.
Spas u poslednji čas
Kad se malo pribrah i kad shvatih da je prošla opasnost, velim tome što me htio zaklati:
- Slušaj, jarane, meni ostade i brat gore, pogodili ste ga...
- Trči, donesi ga...
Ja gore, došla mi neka snaga, brdo bih, čini mi se krenuo. Radan nesretni ječi, pogodilo ga u butinu, razdrlo mu i iskidalo aortu, a onda i mokraćnu bešiku. Ne da da ga nosim, hoće da ga vučem polako. Zbavih ga nekako do tog srpskog položaja. Prevismo mu ranu. Oni preko motorole javljaju u bazu: imamo dvojicu balija - mi smo za njih još balije! - jedan je načet, a jedan čitav...
Radan ćuti i trpi bolove i samo traži vode.
Za jedno pola sata eto odozdo dvojice, jedan stariji, jedan mlad. Čim priđoše bliže, onaj stariji zavapi:
- Pa Pljeva, bog te tvoj, jesi li to ti? - poznao Rada, radili zajedno.
Onaj drugi se obraća meni:
- Mijo, kukala ti majka, otkud ti ovdje?
Vidim poznajem čovjeka, ali oko da mi izvadiš ne mogu da se sjetim ko je. Tek kad mi kaza ime - Bojan Mutlak - sjetih se momka kojeg sam poznavao prije rata, rodom tu iz okoline Goražda, ima čak i neka prijateljska veza među nama.
