Rat i mir kapetana Amira Reka (3): Život bio u Draganovim rukama
Kad je neizvjesnost dostigla kulminaciju, kad sam saznao da su srpske snage zaposjele i Višegrad i da su Muslimani satjerani u Goražde, ja sam odlučio da napustim Jugoslovensku narodnu armiju i krenem u svoj kraj, da se nekako prebacim u Goražde i priključim porodici, pa kako njima neka bude i meni. Prosto rečeno, odlučio sam da dezertiram iz JNA.
Tako ti ja iz Bitolja zapucam kolima pravo u Niš kod mog prijatelja Srbina, Dragana Simića, poručnika, drugara sa kojim sam drugovao još od Pljevalja pa smo odatle prekomandovani, ja u Bitolj a on u Kičevo. On će iz Kičeva poslije dobiti prekomandu u Zaječar, a odatle je upućen na ratište, u Hrvatsku, gdje je dobio i orden za hrabrost - sve to sam ja već znao.
Sve se nekud razbježalo
Svejedno, ja nijesam mogao da odem tek tako, kurvinski i krijući, da mu se ne javim - htio sam da se ljudski pozdravimo i rastanemo kao prijatelji, ali i da ga pitam, da čujem njegov savjet šta mi valja činiti. Banem kod njega u stan, imao je stan u Nišu. Dočeka me on bratski. Kažem mu šta sam naumio: da je stanje takvo da više jednostavno ne mogu da podnesem sve to, da bih htio nekako da se domognem Goražda jer mi je tamo sva familija. On mi kaže: slušaj, ja ću ti pomoći, živ te neću pustiti i ostaviti na cjedilu na teritoriji na kojoj je naša vojska, a poslije neka ti je Bog u pomoć.
Krenemo ti mi tako iz Niša preko Zaječara, u civilu, putujemo mojim civilnim autom. Dragan vozi, ima vojnu legitimaciju i na kontrolnim punktovima mene gotovo niko ništa i ne pita čim vide Draganovu legitimaciju. Na svakom koraku se osjeća užas rata i sve više što smo Bosni bliže. Dopeljamo se nekako do Pljevalja. Ja računam da ću tu naći neke momke Muslimane koje sam znao odranije, dok sam tu službovao i da će mi oni pomoći dalje da se preko Čajniča nekako ubacim na teritoriju Goražđa.
Jeste đavola, sve se to nekud razbježalo, nema živa uva i ja šta ću, kud ću, ponovo Draganu na vrat. Odlučimo da idemo do Šula s namjerom da se tu na tom "divljem" prelazu nekako ubacim na teritoriju koju kontrolišu Muslimani. Računamo i na Draganovog tasta - Dragan je oženjen iz Pljevalja - koji je tada bio i nešto se pitao na tom punktu na Šulama. Svejedno, propade nam i taj plan, Draganov tast ne smije da me pusti jer je, veli, preveliki rizik i za mene, ali i za njega.
Vratimo se odatle ponovo u Pljevlja i produžimo put Priboja. Tu nas opet sretaju ti punktovi i vojska, Bijeli orlovi sa automatskim oružjem, ali ipak stigosmo bez većih poteškoća. Možda i zato što mene i ne legitimišu kad vide Draganovu oficirsku knjižicu, vjerovatno im nije bilo ni na kraj pameti da on vozi Muslimana, pa još oficira.
Šta ćete, majku vam vašu?!
Sjutradan preko Međeđe opet krećemo put Ustiprače. Okolo vidimo spaljene kuće i znaci rata su sve izraženiji i ozbiljniji, a i mi se sve teže i sporije probijamo i prolazimo kontrole. Na sto jada ipak stigosmo u Ustipraču gdje me od Goražda, odnosno muslimanske teritorije, dijeli još samo most, ali tu ne pomaže ni Dragan - ne daju mi preko mosta, moramo po dozvolu u glavnu komandu u Mesiće.
Tamo nema tog komandanta, ne možemo ništa da završimo. Primiče se mrak, moramo natrag, ponovo u Priboj, pa da sjutradan vidimo šta ćemo i kako ćemo.
Na limskom mostu eto opet Bijelih orlova. Ne prilaze Draganu nego s moje strane uperili puške i jedan onako drsko pita kako se zovem. Ja se trudim da ostanem miran i pribran i kažem mu da sam Musliman, ako ga to zanima.
- Ma, ne pitam te to, no kako se zoveš - iskolači on oči i podiže cijev.
U tome Dragan izletje iz kola i ispriječi se ispred njih:
- Šta ćete, majku vam vašu?! - breknu i opsova, iako nije u džepu imao ni britvu. - Dok smo mi krvarili na Vukovaru vi ste plandovali pored žena i sad ste došli da se ovde nad nama junačite, sram vas i stid bilo...!
Grmi i psuje Dragan, ne bira riječi, a ja strepim i samo čekam kad će grunuti rafal i pokositi ga. Očigledno su njegove riječi i ta hrabrost njih toliko šokirali i zbunili da im za tren klonuše puške i gotovo ispadoše iz ruku. Pustiše nas bez i jedne riječi više...
Strah
A kakvo je to suludo i neizvjesno vrijeme bilo, najbolje sam shvatio kad smo te noći došli u Priboj. Dragan mi veli da idem i prenoćim u hotelu, a on će kod ujaka njegove žene Vesne - neće i mene da vodi tamo u strahu da bih i tamo mogao doživjeti neku nepriliku sličnu onoj na mostu.
Glasovi sve crnji od crnjeg
Ja jednostavno nijesam znao ni kud ću ni šta ću, niti me ko zvao nekud da idem, niti sam, opet, ja imao volje i želje da nekud krenem - živio sam u nekoj potajnoj nadi da će se možda sve to ipak nekako smiriti i normalizovati, priča Amir Reko kako je kao oficir JNA, doživljavao to što se u Jugoslaviji događalo početkom devedesetih godina prošlog veka.
Nažalost, nije bilo tako. Iz dana u dan su stizali glasovi sve crnji od crnjeg. Počeli su sukobi i u istočnoj Bosni. Došlo je do razdora na nacionalnoj osnovi. Saznao sam da je došlo do sukoba i u mojoj Foči, da su svu vlast preuzeli Srbi, da Muslimani bježe. Nijesam znao ništa šta je sa mojom porodicom, sa roditeljima, bratom, rođacima. Ja sam, inače, tada već bio i oženjen i imao ćerkicu pa je i to bila velika muka, šta ću s njima.
