Rat i mir kapetana Amira Reka (9): Kapetan Reko se više ne pita
Kako sam kasnije saznao - seća se dalje Milivoje Čarapić - niko od tih Muslimana koje su tražili iz Čajniča da ih razmijene za nas, nije u tom momentu bio živ. Radilo se o nekoj grupi koja je tu negdje u blizini Čajniča upala u srpsku zasjedu, došlo je do puškaranja i oni su svi tu izginuli, a u Goraždu su očito sumnjali da su oni zarobljeni i da su živi.
Rat i mir kapetana Amira Reka:
2. Znao sam samo za ljude i neljude
3. Život bio u Draganovim rukama
Uspjeli moj otac i Veljo Čarapić sa tim Muslimanom da dođu do srpskih položaja i uspostave kontakt, išli i do Čajniča i tamo ostala ta djeca i žene.
Ostao i Veljo, pustio ga taj Musliman Hasović, kao: šta ćeš se vraćati na Trebeško brdo kad će sjutra i onako pustiti i sve ostale. Moj otac i taj Hasović se vratiše na Trebeško brdo u suton i kazaše da u Čajniču nema tih Muslimana koje traže.
Pravo na polovinu
Mi smo tu prenoćili u nekoj kući, muškarci u jednoj, žene u drugoj sobi, uvjereni da će nas ujutro sve pustiti da idemo put Čajniča kako je dogovoreno i kako je kapetan Reko obećao. Kad svanu, oni odjednom prevrnuše ploču.
Shvatismo sasvim da je proradila nečija samovolja, da je nadvladala neka druga struja i da se više ne poštuje obećanje i riječ kapetana Reka.
U to smo, doduše, posumnjali već prvog dana kad su počele prijetnje i provokacije, a pogotovu kad je počela priča o nekakvoj razmjeni o kojoj nije bilo riječi u razgovoru sa Rekom. Shvatili smo da je stvar u ruke preuzela višegradska brigada i da se Rekova više ne pita.
Mučenje na mravinjaku
Nakon možda i svih sat i po iživljavanja, narediše nam da ustanemo i potjeraše nas u jedan pristranak iznad puta. Tu su bili veliki mravinjaci onih krupnih šumskih mrava. Narediše nam da poliježemo tik uz te mravinjake i onda poče ispitivanje. Meni traže snajper. Džaba se pravdam i objašnjavam da ga nemam niti sam ga ikada imao.
Traje to dugo. Mravi uzmiljeli po nama, hoće u usta, u nos, u oči, gamižu na svaku stranu, a ti ne smiješ prstom mrdnuti, jer za svaki i najmanji pokret slijedi krvnički ćutek. Ja nekako i trpim mrave i ne pomjeram se, a Luka nesrećni, vidim ga, leži pored mene, ne može da izdrži. Pokušava da strese i nekako se odbrani od mrava, a oni biju nemilice. Tuku, čujem, i Radoja, ali njega ne vidim - leži nekako iza mene...
Ne znam više koliko je zaista sve to trajalo, bila je to cijela vječnost, a teško mogu i da se sjetim svega šta su nam sve radili, na kakve su nas sve muke udarali. Jedan, recimo, u jednom trenutku, valjda kad mu se dosadilo udaranje i batinanje, kleknu pored mene, izvadi onaj rambo-nož i poče vrhom da me golica po vratu. Onda odšrafi neki poklopac na dršci noža, pokaza da unutra drži so i objasni gdje će da zareže i napravi mi ranu, a potom u nju stavi so!
U neko doba, kad im se, valjda, dosadilo da nas dalje muče i zlostavljaju, ili možda kad su shvatili da od nas ne mogu i nemaju šta doznati, da nemamo šta da priznamo, jedan od njih odjednom breknu:
- Dosta je bilo: puške na gotovs!
Čujem, repetiraju se tri puške i računam: došao je kraj. Čini mi se da sam u tom trenutku osjetio gotovo kao neko olakšanje: neka se već jednom prekrate te muke!
U neko doba banu i komandant te višegradske brigade sa pratiocem. Uđe visok, naočit čovjek i predstavi nam se: ja sam Ahmet Sejdić, komandant višegradske brigade, koja je učestvovala u vašem zarobljavanju i ja zato imam pravo na pola vas, da sa tom polovinom radim šta mi je volja i postupam kako mi je drago. To je bila suština te njegove priče, a mi smo konačno razumjeli da se više ne poštuje obećanje i naređenje kapetana Amira Reka.
Onda počeše da izvode muškarce kao na ispitivanje. Prvo mene, Luku Begovića i Radoja Čarapića pokojnog, bio je najmlađi od nas. Kad nas krenuše iz kuće, moja majka Marica se onesvijesti jer je povjerovala da će nas postrijeljati. Povedoše nas prema šumi nekim seoskim makadamom. Najednom, na nekih 150-200 metara od kuće, jedan od tih koji nas vode naredi nam da zalegnemo na put. Mi legosmo onako ničice, nema druge. Širi noge! Širi ruke! I onda, onako bez ikakvog razloga i povoda, počinje batinanje. Udaraju rukama, nogama, kundacima - čim stignu, i ne gledaju kuda će udariti.
Čestitka za iskrenost
Dok su nas držali i zlostavljali tu na Trebeškom brdu, jednog dana dođoše po mene i jedan me pita zašto nijesam prijavio torbicu sa municijom. Sjetih se, naravno, odmah da je neko prošpijao da sam sakrio torbicu metaka. Odrediše odmah patrolu i povedoše me na Bučje. Jedan zreliji među njima, zvali ga kapetan, veli mi usput da će me strijeljati ako ne nađem tu municiju. On sa ostalima osta kod jedne kuće, a ja u pratnji jednog mladog borca zađem iza kuće rođaka Velja, tu bila ta hrpa granja pod koju sam sakrio torbicu. Tamo, granje razbacano, a od torbice ni traga. Pomirih se sa sudbinom: ide glava. Onaj mladić me pita koliko je metaka bilo u torbici. Kazah, znao sam u metak. A on mi veli: ja sam našao tu torbicu, ne brini. Vratismo se natrag do kuće gdje nas je čekao kapetan. Onaj mladić i njemu kaza da je on našao torbicu i da sam sve tačno kazao koliko je u njoj bilo metaka. Onaj mi kapetan pruži ruku i čestita na iskrenosti, ali i na tome što sam spasao glavu.
Čuvajte im face!
Tako barem pola sata, možda i sat, čovjek ogugla pa i ne zna koliko sve to traje, a onda, čujemo po koracima, neko dolazi i kaže ovima koji nas tuku:
- Samo nemojte po licu, čuvajte im face - poznasmo po glasu Ahmeta Sejdića, jer se ne smijemo okrenuti pošto na svaki naš pokret pljusne kiša udaraca. Nas je to malo ohrabrilo jer smo skontali da nas neće ubiti, jer ako će nas ubiti, zašto bi nam čuvali lice.
