"Vesti" otkrivaju dobro čuvanu tajnu Udbe (3): Šverc i krađe "u ime naroda"
Velimir Pribićević je bio jedan od retkih, ako ne i jedini srpski vojnik koji je učestvovao u oslobađanju Berlina 1945. godine, a zatim i pripadnik misteriozne tajne grupe Udbe koja je, neposredno po završetku Drugog svetskog rata, otimala "narodne neprijatelje", za državu krijumčarila krompir za dijamante i ko zna šta još. Na kraju, bio je prijatelj norveškog kralja Olafa, ali i jedan od najomiljenijih Titovih vozača.
Neposredno po završetku Drugog svetskog rata, novostvorena Jugoslavija dobija i svoju zvaničnu tajnu službu - Upravu državne bezbednosti. Sve do današnjih dana ovaj deo srpske istorije nije do kraja rasvetljen, a taj period rada Udbe prate brojne misterije i tajne koje su sahranjene s akterima tih događaja.
Jedna od svakako najmisterioznijih osoba tog doba je Velimir Pribićević, Srbin koji je oslobađao Berlin, a zatim, kao jedan od pripadnika Udbe, za potrebe nove države obavljao brojne tajne misije, od kojih većina nikada nije nigde službeno zabeležena.
Mlađa čitalačka publika zasigurno ne zna da je Milomir Marić, danas glavni i odgovorni urednik televizije Hepi, pre nego što se "bacio" u osmišljavanje rijaliti programa, bio jedan od najtemeljnijih novinara-istraživača rada tajnih službi ondašnje Jugoslavije.
"Vesti" otkrivaju dobro čuvanu tajnu Udbe:
Devedesetih godina prošlog veka, uspelo mu je da za ondašnji, kultni magazin "Duga", uradi ekskluzivan intervju s Ratkom Draževićem, prvim šefom tajne misije Udbe. Dražić mu je u tom razgovoru priznao koliko ljudi je pobio, ali i da je po nalogu Partije postao "državni krijumčar".
Naime, Dražević je imenovan za šefa dela Udbe koji je, po naređenju države, imao zadatak da "pravi pare". Skupina koju je vodio bavila se preprodajom jugoslovenskog zlata i umetničke baštine, ali i krađama "u ime naroda", po inostranstvu.
Do tada, taj posao je rađen sporadično i isključivo je zavisio od spretnosti pojedinaca. Pribićević je bio jedan od njih.
- U arhivama Ministarstva spoljnih poslova se nalazi dokument u kome se decidno navodi da je moj otac bio "državni lopov". Možda ne tim rečima, ali to je suština. U više navrata sam tražila taj papir, ali svaki put bi me odbili - veli Milica Pribićević Marks.
Njen otac, očigledno iskusan operativac Udbe, taj posao je radio dovoljno mudro da je o tome znalo tek nekoliko ljudi u vrhu Službe i tadašnje Partije.
- Jedno vreme je vozio autobus na redovnoj liniji Beograd-Berlin i nemam dileme da se iza toga krio neki posao za državu. Možda o tome i postoji neki pisani trag, ali pretpostavljam da većina tih poslova zapravo nikada nisu evidentirani - priča Milica i dodaje da je među "specijalnim operacijama" u kojima je učestvovao i njen otac bila i nabavka luksuznih automobila za potrebe novog državnog i partijskog vrha.
Mast za mercedes
Prema svedočenju tadašnjih čelnika jugoslovenske tajne službe, Udba je u to doba bila spremna i da plati za dobar automobil.
"Radovan Grković mi je predložio: 'Hajde da pošaljemo nekoga u Nemačku, da kupimo dobra kola. Za mast. Nemci su gladni.' Odredimo Sinišu Katanića i Đurđu Simovića koji su bili u logoru Mauthauzen i znaju zemlju i jezik. Natovarimo u jedan kamion masti i slanine i pošaljemo ih u Nemačku da nam kupe kola. Posle deset dana pošalju oni novi opel rekord, a zatim i crveni mercedes kabriolet, s dva kompresora", ispričao je Ratko Dražević Milomiru Mariću.
Geringov auto u kokošinjcu
- Od njega je zahtevano da dovozi isključivo luksuzne automobile. Nikad nije ispričao koliko je tih vozila dopremio, ali se nekom prilikom pohvalio da je u Nemačkoj jednom savezničkom generalu pred nosom ukrao horh - limuzinu koja je napravljena za nacističkog stratega - Hermana Geringa. Automobil je bio "poklon" Službe Josipu Brozu, ali veoma brzo se pročulo, pa ga je prisvojio lično Koča Popović. Posle više decenija otac se setio tog automobila, raspitao se i saznao da je završio u nekom kokošinjcu.
Mada ne postoje dokumenta, pa čak ni relevantna svedočenja, pretpostavljamo da Pribićević zapravo nije od početka bio "pod komandom" Draževića. Naime, njegova kćerka ističe da je bio u grupi "od svega njih petorice" koji su po nalogu države formirali preduzeće Morava sa zadatkom da se bave švercom za potrebe države. Ona poseduje nekoliko dokumenata iz koji se nedvosmisleno vidi da zaposleni u Moravi, nekoliko godina kasnije, tačnije 1952. kolektivno prelaze u novo preduzeće Generaleksport.
Akt koji datira od 30. juna 1952, i službeno je zaveden pod brojem 4493, zapravo predstavlja službeni prelazak za 19 radnika Morave u novu firmu koja će kasnije vedriti i oblačiti na jugoslovenskoj privrednoj sceni. Na tom spisku, pod brojem 9, nalazi se i ime Velimira Pribićevića sa "radnim mestom" - vozač Devete grupe sa prosečnom platom od 4.070 tadašnjih dinara. Ništa u tome ne bi bilo sumnjivo, osim što se jasno vidi da je Pribićević po zaradi zapravo bio u rangu carinika!
- Ukupno petoro ljudi je formiralo firmu Morava. Pričao mi je da je ta firma osnovana kako bi legalno stvorila pare državi. Jedan od prvih import-eksport poslova je obavio tako što je dovezao u Jugoslaviju satove marke marvin. Otišao je kod direktora te fabrike i s njim "pogodio" cenu. Očigledno je posao sklopio na obostrano zadovoljstvo jer mu je taj direktor poklonio jedan od satova, onaj koji se radio u manjim serijama. Međutim, moj otac je toliko bio posvećen državi da čak ni taj sat nije zadržao. Verovao je da radi pravu stvar, bio je zagriženi komunista.
Država zaboravila Draževića
- Otac se puno družio s Ratkom i bez sumnje su bili najbolji prijatelji. Na kraju, kada je Dražević otišao u penziju, ostao bez svih funkcija, čini se da ga je država zaboravila. Od onolikog bogatstva i veza koje je imao završio je sam, kao siromašak. Sećam se da je pred kraj života često odlazio u Temišvar gde je moj otac radio u konzulatu, kako bi kupio jeftinije kobasice. Kada je pao u postelju, otac ga je obilazio u bolnici. Ipak, imao je sreće da ostane u životu nešto duže nego moj otac. Ali, sećam se da mi je otac na samrti predao notes u kome se nalazio spisak ljudi koji su mu ostali dužni novac. Bilo je na tom spisku mnogo zanimljivih ličnosti, direktora brojnih hotela... Jedan od njih bio je i Dražević, ali me je zavetovao: "Od svih traži, samo ne od njega". Poslušala sam ga - priča Milica Pribićević Marks.
Japanski radio za Brazilce
Ubrzo je "državni posao uvoza i izvoza" preuzeo Ratko Dražević.
Marko Lopušina, autor knjige "Ubice u ime države", objašnjava da je Dražević ideju da se nelegalni poslovi prebace u legalne tokove, predložio Krcunu Peneziću.
"Kao službenik Udbe za Srbiju, Dražević je rekao Krcunu Peneziću da nema nikakvog smisla da oni hvataju neke bezvezne bugarske špijune, dok slovenačka Udba ubira grdne devize švercujući cigarete. Dogovoreno je da i Udba i Izvršno veće formiraju preduzeće koje bi se bavilo samo tim podzemnim poslovima. Izvršno veće je predložilo Vladu Višnjića, a Udba Ratka Draževića", objašnjava Lopušina.
Marić je došao i do konkretnijih podataka.
"Devize zarađene tim državnim švercom odlazile su u posebne fondove sa računima Narodne banke. Pretapali su zlato i funte, otkupljivali dolare i brilijante na crno, a vremenom su preuzeli dobar deo reeksportnih poslova između istoka i zapada. Prodavali su, na primer, japanske radio aparate u Brazilu, gde je bio zabranjen uvoz."
