"Vesti" otkrivaju dobro čuvanu tajnu Udbe (5): Bomba u Marselju
Velimir Pribićević je bio jedan od retkih, ako ne i jedini srpski vojnik koji je učestvovao u oslobađanju Berlina 1945. godine, a zatim i pripadnik misteriozne tajne grupe Udbe koja je, neposredno po završetku Drugog svetskog rata, otimala "narodne neprijatelje", za državu krijumčarila krompir za dijamante i ko zna šta još. Na kraju, bio je prijatelj norveškog kralja Olafa, ali i jedan od najomiljenijih Titovih vozača.
Posle godinu dana, Velimir je poveo porodicu u Francusku. U Marselju se otvarao jugoslovenski konzulat, a on je, sem uloge domara, imao i zadatak da brine o bezbednosti naše diplomatske misije.
- To je bilo jedno od najopasnijih mesta gde smo boravili. Tamo je bila izuzetno jaka ustaška emigracija i nije prolazio dan da nam neko ne razbije tablu. Otac je jurio te ustaše po gradu zbog čega je, kako je kasnije saznao, čak bila raspisana mafijaška poternica za njim.
Decembra 1961. godine na ovaj konzulat je bačena bomba. Velimir je preživeo samo zahvaljujući pukoj sreći.
- Bilo je veče, otac je gledao neki film i kada se začulo zvono na ulazu u konzulat prilično se iznervirao jer niko nije bio najavljen. Brzo se uputio ka vratima, ali ispred nije bilo nikoga. U trenutku dok se vraćao u fotelju, odjeknula je stravična eksplozija od koje su polomljeni prozori u celoj ulici. I on i mi smo preživeli samo zato što smo stanovali u drugom delu zgrade.
I dok se u zvaničnim dokumentima tvrdi da je ovo bio teroristički akt ustaških ekstremista, Milica Pribićević-Marks kaže da su napad izvršili zapravo pripadnici radikalnog Felasa, jer je ondašnja FNRJ u građanskom ratu u Alžiru koji je besneo tih godina podržavala drugu stranu.
Dok je službovao u ovom konzulatu, pojavio se i problem ko će voziti druga Tita u Njujorku, gde je trebalo da govori na zasedanju Skupštine UN.
Umesto "fiće" zlatan sat
- Njegovi vozači em nisu znali jezik, niti su ikada bili u Njujorku, i otuda se pojavio ozbiljan problem ko će ga voziti. Neko se setio mog oca i on je otputovao par dana ranije kako bi se sve pripremilo. Tito je očigledno bio zadovoljan, jer je moj otac tri godine zaredom odlazio za Njujork, svaki put kada bi tamo išao i predsednik SFRJ - veli naša sagovornica.
Otkriva i da Tito nije cenio samo odlične vozačke ili prevodilačke sposobnosti njenog oca.
Orden od kralja Olafa
Milica Pribićević-Marks kao jednu od dragih uspomena čuva i orden koji je njenom ocu uručio lično norveški kralj Olaf.
- Godina su bili prijatelji. Voleli su da popiju dobru kapljicu, tako su se združili. Upoznali su se kada je moj otac otišao u Norvešku da bi tamo vozio Tita tokom zvanične posete. Krenuo je desetak dana ranije s pripadnicima Službe koji su trebali da obezbede radio-vezu sa Beogradom. Oni su tog prvog dana toliko radili da su popadali od umora. Pitaju mog oca: "Veljo, dokle ćemo danas", a on šeretski, shvatajući da oni ne znaju da su došli u ono doba godine kada je stalno dan, odgovara: "Ajde dobro, radite još malo, dok se ne smrkne."
- Obojica su volela dobru kapljicu, dobar provod, tako da su se uveče iskradali iz apartmana naše ambasade i po celu noć se provodili po njujorškim restoranima i kafeima. Sećam se da mi je tata pričao kako ih je jednom, u rano jutro, dok su bili u nekoj manjoj kafani, sav izbezumljen pronašao šef Titovog obezbeđenja. I pored obećanja da to više neće raditi, Tito je nastavio po starom i tako se i sprijateljio s mojim ocem, koji ga je kasnije vozio na svim službenim putevima gde bi Tito koristio i svoj automobil. Da bi mu zahvalio, Tito ga je jednom pozvao i rekao da mu poklanja novog "fiću". Otac ga je zbunjeno pogledao i upitao: "Šta će mi kada imam novog mercedesa?" Tito je samo klimnuo glavom i pružio mu zlatan sat. I dalje ga imam kao uspomenu na jedno prijateljstvo i jedno vreme - veli Milica Pribićević-Marks.
"Vesti" otkrivaju dobro čuvanu tajnu Udbe:
1. Vozio Tita i otimao ustaše i četnike!
Posle Marselja, Velimir je službovao u Strazburu, a karijeru je završio u konzulatu Jugoslavije u Temišvaru.
Penzionisan je 1987, a preminuo je samo godinu dana kasnije. Na sahrani se pojavio krem tadašnje diplomatije, ali i brojni, bezimeni ljudi koji su iz senke sve te godine zapravo kreirali tadašnju jugoslovensku stvarnost.
Krađa escajga na prijemu
Milica Pribićević se priseća i nekih anegdota iz Njujorka.
- Po pravilu, posle svakog prijema konobari bi konstatovali da je nestala trećina escajga. Tada su tek počeli da se proizvode frižideri sa zamrzivačima i sećam se da je jedna kuvarica, ne znajući šta radi, tortu ubacila u friz. Posle par sati je iznela tortu gostima i, kako priliči, domaćin je počeo da je seče. Nož je odleteo deset metara. Takođe, sećam se i kada je na jednom prijemu koji je organizovao Tito, a prisustvovao je i Naser, posluženo voće. Naser je uzeo pomorandžu, a na njoj nalepnica "jafa". Bacio je iz ruku i otišao bez reči - priseća se naša sagovornica.
