Raskid trojnog pakta s Nemačkom (6): Tajna večera u dvoru
Posle sastanka kneza Pavla i patrijarha Gavrila Dožića, iste večeri, 20. marta 1941, održana je dramatična sednica vlade, na kojoj su trojica ministara, Srđan Budisavljević, Branko Čubrilović i Mihailo Konstantinović, koji su se protivili pristupanju Paktu, podneli ostavke i izazvali krizu vlade, piše pukovnik dr Petar Opačić.
Služavka "otkucala" Simovića
Ali, pošto su ministri i vođe katoličkih i muslimanske stranke - potpredsednik Vlade i vođa Hrvatske seljačke stranke Vlatko Maček, zatim ministar i šef Slovenačke ljudske stranke Miha Krek i ministar i vođa Jugoslovenske muslimanske stranke Džafer Kulenović, odlučno bili da zemlja priđe Paktu, krnja vlada donela je sudbonosnu odluku da premijer i ministar inostranih poslova otputuju u Beč 24. marta i potpišu protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu.
Vesti o krizi vlade, i ostavci trojice ministara, praćene su glasinama o tajnim dokumentima koji su obavezivali Jugoslaviju da ratuje na strani Nemačke, što je izazvalo talas nezadovoljstva u srpskim krajevima države.
Nekoliko sastanaka u političkom vrhu zemlje održano je 23. marta. Istog dana general Simović je, tokom posete bivšem ministru Božidaru Maksimoviću, govorio i o obaranju vlade. Maksimovićeva služavka, Slovenka, prisluškivala je razgovor i odmah otrčala kod svog župnika i obavestila ga o Simovićevim izjavama. Župnik je zatim obavestio ministra Kreka, a on kneza Pavla, pa je ovaj pozvao Simovića u dvor da bi saznao istinu o njegovom stavu. Simović je, prema kazivanju Dragiše Cvetkovića, predsednika vlade, koji je prisustvovao audijenciji, "izneo svoje gledište s brutalnom iskrenošću i jasnoćom".
Patrijarh odbio i kneginju
Zbog velike uzrujanosti u javnosti, koja je izazvana ostavkama ministara i glasinama o Trojnom paktu, knez Pavle je ponovo pozvao patrijarha Dožića u dvor, na ručak, ne bi li ga umolio da podrži vladinu politiku. Vođen je kratak razgovor, u kome su učestvovali još i kneginja Olga i doktor Miroslav Spalajković, koji je vatreno branio vladinu politiku. Patrijarh je kasnije kazivao da je malo uzimao učešće u razgovoru. Kada mu je kneginja Olga predložila da se sveštenstvo angažuje da narodu objasni situaciju, Dožić je odgovorio da je bila dužnost vlade da objasni zaokret u svojoj politici, pa je napustio dvor, ostajući i dalje čvrsto protiv pristupanja zemlje Trojnom paktu.
"Počeo je time da Trojni pakt znači vojni savez sa Silama koje su smrtni neprijatelji Jugoslavije i da će nas neizbežno baciti u oružani sukob s Engleskom, a docnije možda i s Rusijom. U taj opasan položaj vlada ne sme da dovede zemlju. Zatim je istakao uverenje da će Hitler uraditi s nama kao što je uradio s Čehoslovacima. Ceo srpski narod uviđa to svojom zdravom pameću.
Zbog toga se toliko i uzbunio. U vojsci vri, naročito među nižim oficirima. Starešine s mukom drže trupu u rukama. Po raspoloženjima koja je zapazio, veruje da će mlađi vazduhoplovci bombardovati ministarstva, pa i sam Dvor, ako se pakt potpiše. Nastaće neopisiv haos, raspadanje državne mašine. Kao građanin i kao vojnik na odgovornom položaju, on na to upozorava sasvim otvoreno."
Za rat, a protiv pristupanja Paktu izjasnilo se i Udruženje rezervnih oficira. Obavešten da rezervni oficiri traže od kneza da, umesto pristupanja Paktu, pozove narod na otpor, knez Pavle je 23. marta izjavio: "To što traže ta gospoda oko Narodne odbrane - to je samoubistvo, a ja smatram da za samoubistvo uvek ima vremena."
Suočen s pretnjama o mogućoj pobuni u zemlji, na jednoj strani, a na drugoj, nemačkim ultimatumom da do ponoći 23. marta jugoslovenska vlada saopšti konačan odgovor na njenu ponudu, kod kneza Pavla je u dvoru, u večernjim časovima održana "tajna" večera, na koju su došli predsednik vlade Cvetković, ministar dvora Antić, potpredsednik vlade Maček, ministar finansija Juraj Šutej, ministar inostranih poslova Cincar-Marković, ministar pravde Konstantinović, koji je povukao ostavku datu na sednici vlade 20. marta, i ministar vojni, general Pešić.
Diskutovali su o eventualnom hapšenju generala Simovića, ali se, na insistiranje generala Pešića, od toga odustalo pošto je on uverio prisutne da ne treba uzeti strogo Simovićeve pretnje. Nakon toga, tačno u ponoć, Maček i Cincar-Marković primili su nemačkog ambasadora Fon Herna i obavestili ga da sutradan, 24. marta, vladina delegacija putuje u Beč da potpiše akt o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu.
Stroga diskrecija
Konačno, 25. marta 1941. godine, jugoslovenska vladina delegacija, koju su predvodili premijer Dragiša Cvetković i ministar inostranih poslova Aleksandar Cincar-Marković, u bečkoj palati Belvedere, u prisustvu Adolfa Hitlera i drugih zvaničnika sila Osovine, potpisala je Protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, uz koji su pridružene tajne note ministara inostranih poslova Nemačke i Italije, kao i pisma Cvetkovića o prijemu tajnih saopštenja o specijalnim povlasticama i garancijama koje su Nemačka i Italija priznale Jugoslaviji. Stroga diskrecija dugo je prekrivala sadržinu tih dokumenata.
Suština Pakta u tri tačke
Trojni pakt je bio vojnopolitički savez fašističkih zemalja Nemačke, Italije i Japana o nasilnom uspostavljanju novog svetskog poretka na ruševinama versajskog sistema iz 1919. godine i osiguranju svetske dominacije triju država na bazi podele interesnih sfera i zaključen je 27. septembra 1940. godine. U prva tri člana Pakta izložena je suština toga saveza:1. Japan priznaje i poštovaće vođstvo Italije i Nemačke pri stvaranju novog poretka u Evropi.
2. Nemačka i Italija priznaju i poštovaće vođstvo Japana pri stvaranju novog poretka u istočnoj Aziji u širem smislu reči.
3. Nemačka, Italija i Japan saglasili su se da sarađuju pri svojim težnjama koje počivaju na goreobeleženoj osnovici. One, osim toga, primaju obavezu da se uzajamno pomažu svim političkim, privrednim i vojničkim sredstvima ako bi jedna od sila potpisnica bila napadnuta od koje sile koja sad ne učestvuje u evropskom ratu ili u kinesko-japanskom sukobu.
Sve ostale zemlje koje su prišle Paktu preuzele su na sebe obavezu da stave svoju teritoriju, vojsku i sve zemaljske potencijale za ostvarivanje ciljeva formulisanih u citiranim tačkama Trojnog pakta. Samo Jugoslaviji nisu nametnute te obaveze.
