Raskid trojnog pakta s Nemačkom (7): Napad bez objave rata
Protokol o pristupanju Jugoslavije Trećem rajhu potpisali su Dragiša Cvetković i Aleksandar Cincar-Marković, a nemački predstavnik Ribentrop, italijanski ministar spoljnih poslova grof Ćano i japanski general Ošima, u ime sila Osovine, piše pukovnik dr Petar Opačić.
Garancije o suverenitetu
Uz Protokol su priložene note istovetnog sadržaja ministra Nemačke, Ribentropa i Italije, Ćana, koje su adresirane na predsednika jugoslovenske vlade Cvetkovića. U njima se, pored ostalog, kaže: "Povodom današnjeg pristupanja Jugoslavije paktu triju sila, nemačka vlada (u noti grofa Ćana stoji italijanska vlada), potvrđuje svoju odluku da u svako doba poštuje suverenitet i integritet Jugoslavije".
Predsednik jugoslovenske vlade Dragiša Cvetković je, u istovetnim notama ministrima Nemačke i Italije, potvrdio da je primio na znanje odluke Nemačke i Italije "da će uvek poštovati suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije".U prilozima protokolu nalaze se i tajna saopštenja Ribentropa i Ćana, koja su takođe adresirana na ličnost predsednika jugoslovenske vlade, kao i odgovor Cvetkovića na ta saopštenja.
Ribentrop je od jugoslovenske delegacije zahtevao da ne objavljuje garancije iz obzira prema drugim državama koje su pristupile Paktu bez povlastica kakve su date Jugoslaviji. Međutim, skrivanje primljenih garancija koje je jugoslovenska vlada dobila od sila Osovine poslužila je kao povod za erupciju gneva u Jugoslaviji protiv vlade i kneza Pavla, jer je u javnosti preovladalo osećanje da je vlada primila sve obaveze koje su nametnute i drugim zemljama potpisnicama Trojnog pakta.
Naime, vest da je vladina delegacija u Beču potpisala akt o pristupanju Trojnom paktu, koja nije bila propraćena obaveštenjima o povlasticama koje su sile Osovine garantovale Jugoslaviji, nastalo je veliko uzbuđenje u zemlji. Već sutradan, 26. marta, odbor Advokatske komore izdao je saopštenje u kome je osudio taj čin, kojim je zemlja "napustila dotadašnju neutralnu spoljnu politiku" i priključila se silama Osovine u borbi za "stvaranje novog svetskog poretka pod vođstvom Nemačke i Italije".
Munjeviti odgovor
Pučistička vlada generala Dušana Simovića objavila je, posle obrazovanja, da će poštovati potpisan ugovor sa silama Trojnog pakta, ali to za Hitlera nije bilo dovoljno i sigurno, pa je odmah, po prijemu vesti o prevratu u Beogradu, naredio da se planirani napad na SSSR odloži i da se munjevitim napadom, bez objave rata, Jugoslavija pregazi i rasparča.
Nagrada izlaz na Egej
Imajući u vidu navedene činjenice o garancijama, može se konstatovati da su jugoslovenska kraljevska vlada i Kruna, bez obzira na atribute koji im se pridodaju, težile da sačuvaju neutralnost zemlje i da su se dugo odupirale pritisku Nemačke da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu. Ali, pošto je zemlja ostala usamljena i izolovana i, u strategijskom pogledu, opkoljena od neprijateljskih država, bez mogućnosti da dobije bilo kakvu pomoć s bilo koje strane za slučaj nemačke agresije, usvojena je odluka o pristupanju Trojnom paktu.
Štaviše, korektno je da se kaže da je vlada veoma dobro iskoristila težnju Hitlera da po svaku cenu pridobije Jugoslaviju u članstvo Trojnog pakta tako da su, prilikom potpisivanja Protokola, Nemačka i Italija posebnim aktima garantovale Jugoslaviji specijalna prava i položaj prema Paktu triju sila, kakva nisu data nijednoj drugoj pridruženoj državi: očuvanje integriteta, suvereniteta, nepovredivost granica, neučestvovanje u vojnim pohodima Pakta, uz obavezu da se jugoslovenska teritorija neće koristiti za prevoz trupa i vojnih transporta.
I uz sve to, Jugoslaviji su data obećanja za pristup Egejskom moru, posed Soluna i solunske luke. Zanimljivo je primetiti da je izjavu o ustupanju Soluna Jugoslaviji potpisao samo Ribentrop, što navodi na pretpostavku da je to obećanje dato bez znanja Italije koja je oduvek želela da se domogne tog grada.
Pretnje patrijarhu Dožiću
Strahujući od mogućeg delovanja Srpske pravoslavne crkve u podsticanju unutrašnje pobune, kraljevski namesnik dr Radenko Stanković upozorio je patrijarha Dožića da se "državna vlast neće ustručavati da upotrebi silu (protiv protivnika vladine politike - naša primedba) ako to bude potrebno, pa makar bio i poglavar crkve". No, ta državna vlast, koja je pretila silom protivnicima svoje politike, pala je pod udarom vojnog puča već u toku sledeće noći.