Raskid trojnog pakta s Nemačkom (4): Hitleru treba mir na Balkanu
Nemačka diplomatija je tokom 1939. i 1940. godine intenzivno nastojala da pridobije namesnika maloletnog prestolonaslednika, kneza Pavla Karađorđevića, da Jugoslaviju priključi Trojnom paktu nudeći mu primamljiva obećanja, piše pukovnik dr Petar Opačić, vojnoistorijski stručnjak.
Ali, knez je nastavio da levitira između zapadnih saveznika i Sila osovine izbegavajući da se određeno izjasni o ponudi. Tek posle pomenutog italijanskog zaokreta prema Jugoslaviji, učestali su kontakti Berlina i Beograda. Hitler je na svaki način nastojao da reši odnose s Jugoslavijom na miran način jer je smatrao da bi rat protiv nje bio suviše težak i komplikovan.
Britanija okrenula leđa
Ali, pošto su jugoslovenski vladajući krugovi, nakon kapitulacije Francuske, izgubili nadu u realnu pomoć Velike Britanije, jugoslovenska vlada je prihvatila načelnu ponudu za početak neposrednih pregovora s Nemačkom. Međutim, pregovori nisu išli ni brzo ni lako, jer su i knez i vlada težili da zadrže neutralnost zemlje. Hitler je u toku preliminarnih pregovora izjavljivao da bi mir na Balkanu, prilaskom Jugoslavije Trojnom paktu, bio očuvan.
Jugoslovenska vlada je, kako se vidi iz referata predsednika vlade Dragiše Cvetkovića Krunskom savetu, bila svesna teške situacije u kojoj se zemlja našla, i tražila je načina da izbegne da priđe Paktu, da sačuva neutralnost, čak i da se zemlja brani ako bude napadnuta, uprkos ogromnoj nesrazmeri snaga, koje bi se za slučaj rata mogle pojaviti na bojnom polju.
Raskid trojnog pakta s Nemačkom:
S obzirom na te činjenice i strategijsko okruženje zemlje posle prilaska susednih država Trojnom paktu, prihvatiti bačenu rukavicu značilo je opredeliti se za brzi vojnički slom s nesagledivim posledicama.
Upravo na osnovu takvog viđenja činjenica, bivši ministar vojske i mornarice general Milan Nedić je još 1. novembra 1940. godine u svom memorandumu knezu Pavlu izneo mišljenje da ne bi trebalo izazivati Nemačku, već tražiti puteve za uspostavljanje prijateljskih odnosa s njom, jer se na pomoć s bilo koje strane, za slučaj ratnog sukoba, nije moglo računati, posebno nakon sloma Francuske u leto 1940. godine.
Naime, predsednik SAD Frenklin Ruzvelt je početkom januara 1941. godine poslao u Beograd Vilijama Donovana, u čisto informativnu misiju, koji se interesovao samo za položaj i politiku Jugoslavije, a ništa nije obećavao u pogledu pomoći za slučaj da zemlja bude napadnuta.
Nestrpljivi Firer
Predsednik britanske vlade Vinston Čerčil je često upućivao poruke u Beograd da Jugoslavija ne prilazi Paktu uveravajući jugoslovenske vođe da će Hitler izgubiti rat, ali ni na jedan konkretan zahtev o mogućoj vojnoj pomoći za slučaj nemačkog napada na Jugoslaviju nije dao zadovoljavajući odgovor.
Neravnopravne snage
Samo nemačka armija, bez italijanske vojske i trupa satelitskih država, imala je 208 divizija, od toga 11 oklopnih, svaka po 135 ili 209 tenkova, 14 motorizovanih, 152 klasičnih pešadijskih, itd; borbenih aviona 4.500; podmornica 216 itd, pored ogromnog plena osvojenog u okupiranim evropskim državama, prema skromnim snagama Jugoslovenske vojske koja je mogla da mobiliše oko 28 pešadijskih divizija, četiri konjičke divizije i jedan broj mešovitih odreda, zatim samo jednu tenkovsku brigadu sa 110 tenkova i pet i deset tona većinom zastarelih modela i 450 borbenih aviona itd. Jugoslovenska vojska imala je rezerve municije za svega dva meseca borbe, a nova municija nije se mogla nabaviti u slučaju rata s Nemačkom jer je jugoslovenska vojska u svom naoružanju imala uglavnom oružja Škodinih fabrika, koje su se, posle okupacije Čehoslovačke, nalazile u nemačkim rukama.
SSSR, s kojim Jugoslavija nije imala čak ni diplomatske odnose, imao je ugovor o nenapadanju s Nemačkom, pa se ni na njegovu eventualnu pomoć nije moglo računati.
Ali, kako je vreme brzo proticalo i rok za početak planiranog napada Nemačke na SSSR se primicao, Hitler je gubio strpljenje zbog odugovlačenja jugoslovenske vlade da se određeno izjasni o njegovim predlozima, pa je 14. februara 1941. godine stavio Jugoslaviju pred izbor: ili pakt ili rat.
Čim uzmu Solun, zadaviće nas
U referatu koji je predsednik vlade Dragiša Cvetković podneo na Krunskom savetu o toku pregovora krajem četrdesete i početkom 1941. godine, koje citira Ferdo Čulinović u svojoj knjizi "27. mart 1941", naglasio je da je "opasnost koju sadrži njihov (nemački) predlog u tome što će Nemci svakako tražiti garantije da će se Pakt poštovati u svakom pogledu ... i zahtevati neko pravo uvida i kontrole. Time bi se ceo Balkan uputio pravcem nekog poluprotektorata". U zaključku referata, Cvetković je rekao: "Nama su misli i neposredne namere Nemaca nepoznate ... ali silazak Nemaca preko Bugarske na jug za nas znači smrtnu opasnost ... jer najkraća veza Nemačke i obala Egejskog mora vodi upravo preko naše zemlje. Stoga ne možemo pristati ni na kakav predlog koji će Nemcima dati Solun. Pošto budu imali Solun, oni će nas postepeno zadaviti. Za nas je bolje da nas direktno napadnu nego da nas izolovano mrve. U slučaju napada i otpora, naša bi čast bila očuvana, a to će značiti nešto u trenutku likvidacije ovoga rata."
