Crna Gora raj za snajperiste (3):"Svilen gajtan" za Minju Bećira
Samo pola godine nakon atentata na Sašu Labovića, koji je 16. avgusta 1996. godine ubijen iz snajpera na svetostefanskoj plaži, u budvanskom "bermudskom trouglu", kako je nazvan prostor od kojih stotinak kvadratnih metara između poslovnice JAT, na jednoj, i hotela Mogren i Avala, na drugoj strani, ugasio se još jedan život. Neko je na pragu Mogrena 27. februara 1997. godine, rafalom iz automatske puške izrešetao četrdesetosmogodišnjeg Radoslava Stanišića, poznatijeg pod nadimkom Raka Dilinger.
Požar upozorenja
Na terasi Mogrena, sa koje je ubica pucao na Stanišića, bliskog prijatelja Željka Ražnatovića Arkana, poznatog komandanta Srpske dobrovoljačke garde, koji će, kako je poznato, i sam kasnije pasti kao žrtva atentata u holu hotela Interkontinental u Beogradu, nađen je kalašnjikov, ali nikad i onaj ko je potegao oroz i ko je naručio ovu likvidaciju (Stanišić je, inače, bio poznat, pored ostalog, i po svojim dobrim vezama sa Vanjom Bokanom, čovekom koji je smatran jednom od ključnih karika u lancu šverca duvana i koji će 2000. godine biti ubijen u Grčkoj).
U tom "trouglu smrti", tačno na mestu gde je 1991. godine ubijen Vlastimir Zečević, u avgustu 1997. godine, pola godine nakon likvidacije Stanišića, ubijen je i njegov bliski prijatelj, četrdesetčetvorogodišnji Cetinjanin Đorđija - Minja Bećir.
Neko ko je radio o Bećirovoj glavi zapazio je između 4. i 5. avgusta njegovu luksuznu mazdu-kabriolet parkiranu na platou ispred poslovnice JAT i nepogrešivo zaključio da će on do zore doći po vozilo. Neopaženo se popeo na zid koji odvaja susedno naselje Gospoština od hotelskog kompleksa Avala- Mogren, preskočio ogradu i uskočio u vrt jedne privatne kuće. Tu se pritajio u senci guste, granate smokve, a po tome što su na tom mestu, sem snajperske puške i rukavica, posle zločina nađene i dve limenke od koka-kole (sve baš kao i u slučaju likvidacije Saše Labovića), jasno je da je ubica računao na duže čekanje.
Bećir se, za svoju nesreću, u zoru zaista pojavio na parkingu i krenuo put rampe na izlazu sa parkinga da plati parkiranje momku koji je tu dežurao. Atentatoru nije zadrhtala ruka, pogodio ga je tačno u vrat i on se bez glasa srušio na asfalt, tik uz metalni stub od ulične rasvete na kojem je više od deset godina neprekidno stajalo sveže cveće i pohabana umrlica tu ubijenog Vlastimira Zečevića.
Policija je i u ovom slučaju samo pokupila ostavljeno oružje i čauru smrtonosnog metka i, barem za javnost, do danas nije kročila dalje ni u rasvetljavanju ovog zločina.
Nesumnjivo je da je i Bećir pripadao onoj grupi brzoživećih momaka koje je iznedrilo pogano i beskrupulozno vreme koje je nastupilo u poslednjoj deceniji prošlog veka.
Bio je veliki prijatelj sa Radoslavom Stanišićem, sa kojim je, kako neki tvrde, bio i one februarske noći 1997. kad je Stanišić ubijen ispred ulaza u hotel Mogren.
Sa imenom Đorđija - Minje Bećira dovođen je u vezu i jedan događaj koji se zbio nepuna dva meseca pre njegove pogibije.
Naime, u elitnom hotelu Maestral u Miločeru, početkom juna 1997. godine, u po bela dana je planuo veliki požar koji je, sem druge velike štete, potpuno progutao tek renovirani i za otvaranje pripremljeni kazino. Mada to nikada tvrdo i zvanično nije ni potvrđeno ni demantovano, tada se govorkalo da vatra nije planula slučajno. Policija i uprava preduzeća HTP Boka, kojem pripada Maestral, jednom su, istina, mlako rekli da su sve to prazne priče, ali je do danas ipak ostala sumnja da je vatra podmetnuta, odnosno da je to, u stvari, bila svojevrsna poruka Đorđiju - Minji Bećiru - da je i za njega pripremljen "svilen gajtan".
Priča na priču
Naime, nagađalo se da je jedan od suvlasnika spaljenog kazina, romantičnog imena Randevu, navodno bio Radoslav Stanišić, a drugi nekakav Izraelac, čije ime nikada nije saopšteno.
Prema tim informacijama koje su se u javnosti pojavile odmah nakon požara, Stanišićev deo je, po svoj prilici, trebalo da naslede Stanišićev kum Ljubo Dapčević i najbolji prijatelj Đorđije - Minja Bećir. Oni, pak, koji su došli glave Stanišiću, podmetnuli su, navodno, i požar u Maestralu, stavljajući tako do znanja Dapčeviću i Bećiru sa kakvom se vatrom igraju:
- Sve su to proizvoljne priče - bio je tada kategoričan tadašnji direktor HTP Budvanska rivijera, Đorđije Pribilović, koji je na konferenciji za štampu tvrdio da je zakupac kazina izvesna firma Tadž mahal iz Podgorice, "stari poslovni partner HTP-a, koji je kazino držao punih pet godina". Pribilović je tom prilikom demantovao i priče da su skupoceni kockarski aparati, navodno, izneseni iz kazina pre nego što je planula vatra.
Pronašli samo skuter
Stare sumnje oko ubistva Radoslava Stanišića i Đorđija - Minje Bećira i požara u hotelu Maestral ponovo su vaskrsle godinu dana kasnije, avgusta 1998. godine, tačno na godišnjicu ubistva Bećira. Nikola Stanišić, dvadesetčetvorogodišnji sin Radoslava Stanišića, jednog dana u predvečerje krenuo je skuterom sa miločerske plaže put Budve. Skuter je sutradan nađen kod ostrva Sveti Nikola naspram Budve, a od zlosrećnog mladića od tada ni traga ni glasa. More jeste te večeri bilo nemirno, ali oni koji ga bolje poznaju kažu da ono čak ni za iole iskusnijeg plivača ne bi predstavljalo neki problem da se domogne obale, a kamoli ako još ima i skuter. Uz to, gotovo se ne pamti da je more "sakrilo" utopljenika. Mnogi stoga i danas nagađaju da i nestanak ovog momka, možda, ima neke veze sa likvidacijama njegovog oca i Minje Bećira.
