Crna Gora raj za snajperiste (4): Život sa metom na čelu
Ubistvo Saše Labovića na svetostefanskoj plaži 16. avgusta 1996. bilo je prvi uspeli atentat izvršen snajperom, ali se ovo podmuklo i veoma opasno oružje u obračunima zakrvljenih u Crnoj Gori prvi put pojavilo gotovo godinu dana ranije u Baru.
Pošto je 13. oktobra 1994. godine u Beogradu izrešetan sa čak devet metaka i pravim čudom, zahvaljujući mladosti i sportskom organizmu, preživeo rane, Vaso Pavićević se povukao u rodni Bar u kojem je važio za smernog i neporočnog momka. Na godišnjicu ranjavanja, 13. oktobra 1995, odlučio je da to malo i proslavi, nešto kao svoj drugi rođendan, prvo sa ukućanima, a potom i sa društvom u kafani.
Porodični čovek
Tek što je te karamlučne noći, negde oko devet sati uveče, kročio iz kuće, iz mraka ga je srelo zrno. Majka i sestra su ga našle u lokvi krvi pored vozila - bio je pogođen u levi obraz i potom kroz vilicu i vrat zrno je završilo u ramenu...
- Policija je došla, napravila uviđaj, ali sam imala utisak da su to uradili nekako nevoljno, tek da otaljaju posao - ispričala je svojevremeno potpisniku ovih redova Pavićevićeva majka Velika.
Eto koliko su se trudili kad nisu utvrđivali čak ni odakle je pucano na Vasa, a kamoli da su pretražili teren u široj okolini kuće. Tako se i dogodilo da deca kasnije, u žbunju, na stotinak koraka od našeg ulaza, nađu snajper iz kojeg je pucano na Vasa. Po svemu sudeći, imao je nišan sa infracrvenim zracima jer drugog načina nije bilo da ga po takvom mraku, obučenog u crno odelo, primeti kad je izašao iz kuće, prepozna i tako precizno pogodi sa te daljine...
Vaso Pavićević se i od te rane ipak oporavio, oženio se i naumio da se potpuno povuče u miran, porodični život. Od tada se mnogo bolje čuvao. Jedno vreme je angažovao i telohranitelja. Pola godine kasnije, 25. aprila 1996, međutim, otišao je sam do Podgorice, gde mu se pri povratku, izgleda slučajno, pridružio znatno mlađi Baranin Joco Vujičić, mladić koji je već imao podebeo dosije u policiji. Neko ko im je radio o glavi, očigledno je pomno pratio njihovo kretanje.
Crna Gora raj za snajperiste:
Pavićevićev automobil je sutradan nađen na starom magistralnom putu Podgorica-Petrovac, na Paštrovskoj gori u mestu Mali Popov Do, uredno parkiran pored kolovoza sa sva četiri upaljena žmigavca, a unutra izmasakrirana tela tridesetdvogodišnjeg Pavićevića i deset godina mlađeg Vujičića, kojem nije pomogla ni pancir-košulja koju je imao na sebi. Njihova tela su bila izrešetana i unakažena sa bezbroj metaka ispaljenih iz neposredne blizine iz nekoliko oružja različitih kalibara, a patolozi koji su kasnije obavili obdukciju pričali su da tako unakažene leševe nikada ni u udžbenicima patologije nisu videli.
Zauvek je ostala tajna kome je to, kao ranjena i progonjena zver oprezni Vaso Pavićević, stao u gluvo doba noći na tako pustom mestu, ko ga je to i kako iznenadio da nije stigao da potegne ni pištolj koji mu je stajao za pasom. Proći će potom nešto malo više od četiri godine, pa će se u Baru ponovo pojaviti snajperista, koji će, nažalost, ovog puta bolje ciljati.
Osumnjičen, pa oslobođen
Za ubistvo Vasa Pavićevića je sumnjičen Zoran Drešić, pripadnik jednog barskog kriminalnog klana kojem se Krivokapić izgleda na neki način zamerio. Međutim, nakon dva suđenja u Višem sudu u Podgorici oslobođen odgovornosti za ovaj zločin. Drešić se, ipak, nije nauživao u slobodi: zbog pokušaja da sa petočlanom grupom u Veliku Britaniju prokrijumčari 255 kilograma kokaina, 2011. godine je osuđen na 24 godine robije.
I Nikola Krivokapić, zvani Komarac, pripadao je svetu momaka koji su brzo živeli i često se sudarali sa zakonskim normama, ali i sa mladićima čija je životna filozifija bila slična njegovoj - da mogu i smeju sve što im se hoće. Znao je, po svoj prilici, da je negde prekardašio i da su mu za petama oni kojima je, ko zna kako, gde i na koji način "zgazio na žulj", da mu o vratu visi nekakav težak dug i da mu je zbog toga ucrtana meta na čelu. Zato se čuvao i pazio na svaki korak i retko je izlazio, čak i danju, a kamoli noću.
Kobna trešnja
Te noći, 16. avgusta 2000, baš na dan kada je četiri godine ranije kod Svetog Stefana ubijen Saša Labović, u gluvo doba, gotovo pred ponoć, izašao je na terasu svoje kuće na periferiji Bara, tek da udahne svežeg vazduha i baci pogled na naoko mirnu i gotovo usnulu luku podno Rumije i bleštave usidrene brodove na pučini. Sve je, izgleda, trajalo tek nekoliko sekundi, tek toliko dok ga je neko zapazio u objektivu nišanske sprave i koordinate ukrstio na njegovoj glavi...
Sve što je policija potom utvrdila bilo je da je ubica čekao Krivokapića pritajen u krošnji obližnje trešnje i pucao iz istovetnog oružja iz kojeg su prethodno ubijeni Saša Labović i Minja Bećir u Budvi i teško ranjen Vaso Pavićević u Baru - snajpera M-76 jugoslovenske proizvodnje, koji je, kao i u svim prethodnim slučajevima, ubica ostavio ispod drveta sa kojeg je pucao.
Beogradska veza sačekala kuma
Nakon ubistva Vasa Pavićevića usledio je veliki broj likvidacija po Crnoj Gori i Srbiji. Većina ubijenih je dovođena u vezu sa Pavićevićem, iako on, pouzdano se zna, mnoge od njih nije ni poznavao.
Do danas ipak traje velika zagonetka da li zaista sa njegovim ubistvom ikakve veze imaju i neke likvidacije pojedinih žestokih momaka iz Crne Gore, koje su ubrzo potom usledile u Beogradu. Naime, devet meseci posle ubistva Pavićevića i Vujičića 20. januara 1997, u Beogradu je ubijen trostruki Pavićevićev kum, tridesetogodišnji Jugoslav Vučinić. On je tog jutra oko deset sati stigao vozom u Beograd gde ga je neko sačekao u holu beogradske železničke stanice i hladnokrvno mu ispalio metak u glavu.
Desilo se to samo 25 dana pošto su nasred prometnog Bulevara Jugoslovenske narodne armije u Beogradu, nedaleko od Narodne biblioteke, na istovetan način, hicima u glavu, ispaljenim iz neposredne blizine i pred očima desetina svedoka, ubijeni 27-godišnji i Podgoričanin Igor Ćosović i njegov sedam godina stariji drug, Zoran Jovanović, rodom iz okoline Danilovgrada.
