Crna Gora raj za snajperiste (2): Ubistvo na elitnoj plaži
Prvu kariku u krvavom lancu ubistava i nerasvetljenih zločina u Crnoj Gori predstavlja ubistvo mladog Kotoranina Vlastimira Zečevića, zvanog Mićko Talijan, lepotana koji se kretao u mondenskom svetu i živeo burno.
Prijatelji su ga zvali i Legenda Jadrana. Međutim, nije poznato da ga je policija imala u evidenciji ili da je ikada došao u sukob sa njom zbog kakvih nedela ili postupaka koji se kose sa zakonom.
Crna Gora raj za snajperiste:
Njega su na platou ispred poslovnice Jata u Budvi, nadomak hotela Avala i Mogren, dok je u poznim noćnim satima, 1. septembra 1991. godine, šetao u društvu Podgoričanina Tonija Pecovića, sačekala dvojica nepoznatih momaka.
Pošto su sa uperenim pištoljem "ljubazno zamolili" Pecovića da se udalji, usledio je žestoki obračun u kojem su napadači, pored pesnica i nogu, upotrebili i metalnu šipku. Pitanje je, ipak, kako bi se sve završilo da u jednom trenutku nije odjeknuo pucanj iz, kako je kasnije utvrđeno, pištolja kalibra 7,65 milimetara. Napadači su potom pobegli u nepoznatom pravcu, a Zečević je, iako teško ranjen u leđa, uspeo da dođe do svojih kola i da se sam doveze do obližnjeg Doma zdravlja. Uspeo je i da ispriča dežurnoj lekarki, koja se prezivala Vukosavljević, i osoblju šta mu se desilo, ali je nedugo potom podlegao ranama.
Doktorki ni traga
Nije poznato da li je doktorka Vukosavljević kasnije ispričala policiji šta joj je Zečević kazao u predsmrnom času, ili je policija na drugi način došla do nekih saznanja. Tek, ubrzo posle zločina uhapšena su dva momka iz Beograda, braća Petar i Jugoslav Pajić, pod sumnjom da su oni ubili Kotoranina.
Oslobođeni su, međutim, odgovornosti jer su na sudu porekli priznanje dato tokom istrage, tvrdeći da je ono silom iznuđeno, a od tada se i doktorki Vukosavljević izgubio svaki trag! Time je, po svoj prilici, na ovu priču za sva vremena stavljena tačka. Proći će potom tri mučne, smutne ratne godine. Crnogorska turistička metropola će za sve to vreme, ipak, ostati mirna i spokojna, a njena policija gotovo besposlena. A onda, 4. avgusta 1994. godine u praskozorje, na jedva 50 metara od mesta gde je ubijen Vlastimir Zečević, na parkingu ispred ulaza u prestižni hotel Avala, strahovita eksplozija je potresla i razbudila usnulu Budvu.
Lažni infarkt
Prvo ubistvo iz snajpera u Beogradu se desilo u septembru 1997. godine kada je na parkingu ispred kluba Rio u Košutnjaku likvidiran Vukašin Gojak, major Srpske dobrovoljačke garde i jedan od važnih ljudi u ličnom obezbeđenju Željka Ražnatovića Arkana. Nepunu godinu kasnije, snajperista je naciljao i Darka Ašanina, dok je u svom klubu Koloseum na Dedinju gledao prenos fudbalske utakmice Argentina - Holandija. Proći će potom sedam godina do likvidacije Dragoslava Strikovića ispred Sportskog centra 25 maj. Pošto se nije čuo nikakav pucanj jer je dejstvovano iz oružja sa prigušivačem, u prvi mah se verovalo da je ovog Nikšićanina po poreklu izdalo srce nakon napornih vežbi u teretani, ali je na obdukciji u njegovom telu nađeno smrtonosno zrno. Tek tada je postalo jasno da je usmrćen iz snajpera.
Superluksuzni folksvagen korado odleteo je u vazduh, a u raznetom vozilu i njegov vlasnik, Beranac Boro Nedović, 27-godišnji žestoki momak, koji je dugo živeo u Beogradu.
Njegovo ime je dovođeno u vezu sa brojnim obračunima i pucnjavama u tadašnjoj jugoslovenskoj prestonici. Ni do danas nije otkriveno ko je ispod Nedovićevog vozila podmetnuo i očigledno daljinski aktivirao minu tolike razorne moći: uništeno je i oštećeno oko 30 vozila parkiranih ispred Avale, a načinjena je šteta i na samom hotelu. Ostala je, međutim, sumnja da je u pitanju bila nemilosrdna osveta za smrt Stanka Petrušića, jednog od "jakih" momaka u obezbeđenju Dafiment banke, odnosno tada svemoćne Dafine Milanović, koga je Nedović godinu dana ranije ubio u kockarnici hotela Jugoslavija u Beogradu.
Priča o atentatu pred Avalom gotovo sasvim je pala u zaborav kad je dve godine kasnije, 16. avgusta 1996, na desnoj svetostefanskoj plaži ubijen 29-godišnji Saša Labović. Jedan od najomiljenijih momaka među mladima, ne samo u Budvi (u to vreme je sa bratom vrlo uspešno držao poznatu diskoteku u Bečićima), što se pokazalo i na njegovoj sahrani kakva, kažu, nije zapamćena ni pre ni posle u ovim krajevima.
I njegova smrt je ostala pod velom velike tajne, zagonetka u kojoj se nikada nije saznalo ni ko je ni zbog čega mogao dići ruku na njega, a po načinu kako je pomno pripremana i izvedena ova likvidacija, ona je ostala zauvek upisana crnim slovima u analima crnogorske kriminalistike, jer se tada po prvi put kao sredstvo izvršenja krivičnog dela, uspelog atentata, pojavljuje snajper i, najverovatnije, ubica-profesionalac, kojem ovo, po svoj prilici, nije bilo prvi put da cilja u čoveka.
Dok je Labović izlazio iz vode, tek što je zakoračio na pesak svetostefanske plaže, desno od ulaza u najelitnije letovalište na Jadranu, srušio se kao snop, a nebrojeni kupači i očevici su se u metežu i vrisci razbežali čim su na telu nesrećnog mladića ugledali krv. Pogodak je bio toliko precizan, ravno u grudi, da Labović nije imao nikakve izglede da preživi.
Ostavio bele rukavice
Čim je ustanovljeno da je ubijen iz puške, policija je počela da bište okolne šumarke i prostor iznad plaže, odnosno poznatog restorana Pod maslinom, odakle je, odmah se posumnjalo, ispaljen smrtonosni hitac. Pretraga nije dugo trajala. U gustišu ispod magistrale, odakle se Sveti Stefan i njegove plaže vide kao na dlanu, nađena je snajperska puška domaće proizvodnje, M-76, kalibra 7,9 milimetara, opremljena optičkim nišanom za dnevno i noćno gađanje. Bila je prislonjena uz stablo bora i na njoj uredno složene bele rukavice koje je ubica koristio - sve kao u najklasičnijim mafijaškim obračunima. Naravno, svi registarski brojevi i oznake koje bi mogle biti neki trag, bili su brižljivo izbrisani, kao i svi otisci prstiju, a od koristi, izgleda, nisu bile ni limenke sokova koje je ubica ispio dok je, po svemu sudeći, dugo čekao žrtvu.
U stablu bora je nađen sveže ukucan i veći ekser na koji je ubica naslonio pušku da mu ruka ne bi zadrhtala, tim pre što je u pitanju bilo prilično rastojanje. A po tome što je u mravinjaku kupača uspeo da prepozna Labovića, moglo bi se zaključiti da ga je dobro poznavao ili se dugo pripremao i kretao u njegovoj blizini.
