Ostroška zagonetka - blago Karađorđevića (8): Pare smrde i kad gore

U Užice se tih aprilskih dana 1941. godine sjazila i ogromna količina papirnog novca. Dr Nikola Živković je došao do podataka koji govore da se tu sabralo 308 sanduka papirnog novca u raznovrsnim apoenima, odnosno da je to bila suma od ravno 13.169. 500.000 dinara! I ovo basnoslovno blago, valjalo je po naređenju Narodne banke transportovati iz Užica za Mostar, Zeleniku i Nikšić, i to vozom: "Utovar je počeo 9. aprila uveče", kaže Živković.

 

Trezor eksplodirao u brdu

 

"Trajao je do 10. aprila ujutro. Utovareno je osam vagona s novcem a jedan vagon sa benzinom, za slučaj da neprijateljske snage preseku put pa da se novčanice spale na licu mesta".
 

OPŠTI GRABEŽ
Voz je iz Užica put Sarajeva i Mostara krenuo 10. aprila, a pošto je tog dana došlo do pobune ustaša u Mostaru i okolini, transport je bez zadržavanja produžio prema Zelenici i Nikšiću. U Nikšić je stigao 12. aprila, gde je novac smešten u Trebješku pećinu: "Tu je ostao do 15. aprila kada je oko 17 časova stiglo naređenje da se sav novac spali, što je i učinjeno", navodi dr Živković i napominje da je pre toga iz pećine izvučeno zlato i 4.738 menica u iznosu od 747.377.306 dinara, kao i druge hartije od vrednosti, ostavine i kaucije u iznosu od 318.565.220 dinara, koje su zajedno sa zlatom transportovane na Cetinje i smeštene u trezor tamošnje filijale Narodne banke. "Sve ove hartije od vrednosti zaplenili su Italijani, ali su ih na intervenciju Nemaca predali u toku rata preko visokog komesara Ljubljanske provincije. Na osnovu ovih hartija od vrednosti nemačke okupacijske ustanove su naplatile od dužnika Narodne banke 56.062.797 dinara i potrošile za svoje potrebe, a dokumentaciju uništile."

Posebno poglavlje u ovoj sumornoj priči svakako je sudbina papirnog novca koji je bio sklonjen u pećini u podnožju brda Trebjesa kod Nikšića. Pećina se nalazi na zapadnoj padini brda, iznad privrednog koloseka pruge koja je posle Drugog svetskog rata izgrađena do obližnje nikšićke železare. U tu pećinu, po podacima dr Živkovića, 12. aprila 1941. smeštena je najveća količina starojugoslovenskog papirnog novca, a, kao što je već rečeno, dr Živković tvrdi da je tu u prvi mah bila smeštena i određena količina zlata i drugih dragocenosti. Kako očigledno nije bilo šansi da se u ratnoj oluji spase ni zlato ni druge neprolazne vrednosti a kamoli već bezvredni papir, neko je naredio da se pećina minira, odnosno da se novac uništi i spali.

Sećao se 1996. godine 94-godišnji Blažo Drašković, nekada čuveni zidar iz Grebica kod Nikšića: - Iako kao jedinac i hranilac porodice nijesam služio vojni rok, uoči rata četres prve i mene pozvaše u rezervu. Kad đavo ponese sve i bi kapitulacija, nas dvanaestina koji smo se zatekli na frontu prema Skadru, ne dadosmo oružje, no kući... Dođosmo do Mrkošnice nadomak Nikšića, ali ne smijemo kroz varoš, ne znamo ko drži vlast u Nikšiću, no zaobilazimo oko Trebjese. Niti smo mi te noći znali đe je ta pećina ni šta je bilo u njoj, tek tuda smo jedva prošli od nekog smrada. To ti ne mogu opisati kako pare smrde i kad gore...

Starojugoslovenska stodinarka iz Trebješke pećine

 

Tek sutradan se pročulo šta se desilo. Vest se brzo pronela i uskoro je počeo opšti grabež i potraga za parama. Zdrave, vatrom i eksplozijom neoštećene novčanice narod je bremenima razvlačio na sve strane, u pohlepnoj groznici i nerazumu koji može samo novac da probudi i izazove.

- Ja uveče u neko doba došao kući - pričao je dalje starina Blažo Drašković. - Čujem za pljačke nekih magacina, da su se neki ljudi za noć obogatili i obreli gazde i bujeri. Ujutro sretnem jednoga kuma, Blagoja Radeva Vujovića. Čuo i on sve to. Čuo i za pare u Trebjesi, te i mi tamo. Bože dragi, kidisao mravinjak svijeta, ima hiljada, ima dvije hiljade duša. Gamiže i bište po onim omarima i trnjacima, ne možeš ni prići k pećini, a kamoli šta ugrabiti i kakvu crkavicu da ovajdiš od božjeg živistijana. Vratimo se uveče i ja i kum bez prebijene pare. Žalim se ujutro tu jednome komšiji starome, a on mi veli: "Neka, ne žali, može biti da si srećan što nijesi našao ni dinara. Oteto - prokleto, moj sinko, upamti za sva vremena - to nikome ne može dobra donijeti niti biti srećno..." Bogomi je taman tako nekako i bilo - nije na dobro izišlo nikome ko se tada tako obogatio...

Danas se može samo slutiti kakva je drama i razočaranje nastalo kad je ubrzo posle grabeža u Trebješkoj pećini i okolini objavljeno da taj novac više ne vredi. Tugovali su i oni koji su se u tom grabežu dokopali ogromnih količina neuništenih novčanica i preko noći postali milioneri, još više oni koji su požurili da im za velike pare, po basnoslovnim cenama prodaju sve što se prodati moglo. Neki su se ipak snašli pa su, nesumnjivo uz veliki procenat i mito, preko italijanske okupacione vlasti "oprali" deo tog novca i još neko vreme živeli u iluzijama da su bogati, uspevajući još gdekoga da prevare i nasamare. I danas se, naime, kod nekih od tih špekulanata, odnosno njihovih porodica, čuvaju primjerci starojugoslovenskih novčanica sa crnim pečatima italijanske okupacione vlasti na kojem piše "verifikato".
 

GROZNICA KOJA TRAJE
Na prostoru od Ostroga do Nikšića, na kojem se aprilskih dana 1941. godine širila "zlatna groznica" i odigravala drama sa ogromnim blagom jugoslovenske države i kraljevske kuće, i danas se šire priče i sumnje da još ima negde sklonjenog zlata, da je ono što je do sada otkriveno tek jedan, manji deo. Kao dokaz se uzima i to što je pre četrdesetak godina Stanka Nikolić, domaćica iz naselja Mušovina na periferiji Nikšića, kopajući u bašti, našla zlatnu polugu tešku više od osam i po kilograma za koju je nepobitno utvrđeno da potiče od tog zlata, odnosno da je pripadala bivšoj Narodnoj banci Kraljevine Jugoslavije. A da tih dana nije bilo organizovane brige o silnom državnom i dvorskom blagu, da se nije znalo ni ko pije ni ko plaća i da je svako vukao na svoju stranu, spašavao svoju glavu i mislio o ličnom interesu, ima bezbroj dokaza. Ima, naravno, i nekih priča za koje bi se reklo da su pre plod probuđene mašte u jednom takvom besudnom i sunovratnom vremenu nego slika onoga što se stvarno desilo.

Po jednoj od tih priča, koja se i danas može gdegde čuti, ne samo u Nikšiću, neki poručnik propale Jugoslovenske vojske koji se tobož na aerodromu na Kapinom polju nekako dokopao i sklonio dva sanduka zlata, navodno je nagovorio jednog pilota da sa zlatom pobegnu u Grčku i tamo ga podele. Kad su srećno stigli tamo i prizemljili se pilot je ostao praznih ruku, jer je bezdušni poručnik tu potegao oružje i sve za sebe prigrabio. 

Sledeći nastavak - Ostroška zagonetka - blago Karađorđevića (9): Svetac čuva blago