Ubijaju i moju decu
Posle hapšenja Đure Brodarca, Vladimira Milankovića i Draga Bošnjaka zbog komandne odgovornosti za zločine u Sisku 1991. godine, kada je ubijeno više od 600 Srba, u centar javnosti došle su i porodice žrtava, koje Hrvati i dalje svakodnevno maltretiraju.
Naime, način na koji su od svoje kuće odvedeni Nikola Trivkanović i njegova dva sina Zoran i Berislav 1991. godine, te zversko mučenje kroz koja su prošli pre nego što su ubijeni - metodološki je obrazac sisačkih zločina, a odnos hrvatske države prema preživelima iz te porodice - psihološki obrazac mržnje prema Srbima koja u tom gradu traje već 20 godina.
U Sisku preživele srpske žrtve sve to vreme plaćaju izuzetno visoku cenu zbog svog rodbinskog srodstva s ubijenima. Na njih se ne gleda kao na nekoga kome treba pomoći kako bi lakše preboleo traumu teškog stradanja već kao na nekakve uljeze koje treba gaziti dok god miču po zemlji. Preostali Trivkanovići ne samo da ne mogu da dobiju status civilnih žrtava rata već im stalno prete kad tako nešto zatraže.
- Kad god bi se obratili nadležnoj instituciji insistirajući na pravima koja imaju građani Siska hrvatske nacionalnosti nailazili smo na žestok otpor.
- Kako vam uopšte može pasti na pamet da tako nešto tražite - vikali bi se na nas službenici zaduženi sa stradale u proteklom ratu - opisala je Dragica Ferenčak tešku diskriminaciju koju hrvatska država provodi nad njom i njezinim sinovima Robertom i Aleksandrom.
Dragica nije mogla da dobije ni posao sve dok nije promenila srpsko prezime svog pokojnog supruga Trivkanović u svoje hrvatsko Ferenčak. Konačno se zaposlila kao trgovac sa platom od 300 evra, što nije dovoljno ni za osnovne životne potrebe jedne porodice u Hrvatskoj. Ostalo je, međutim, prezime Trivkanović njenim sinovima, koji ne žele da ga se odreknu. Kako sa tim prezimenom živeti, ključni je problem Roberta, Aleksandra i njihove majke koje bi u Sisku retko ko sa ulice pokupio kada bi na njoj klonuli.
- Ni porodičnu invalidninu nisam mogla da dobijem zbog toga što mi je ubijen suprug, a ja ostala sama sa dvoje male dece. Odbijena sam sa obrazloženjem da nije utvrđeno kako mi je suprug stradao. Deca poginulih brantelja imaju sve što im je potrebno za normalan život. Za njih se i letovanja organizuju. Ali moja deca ništa od toga ne mogu da dobiju - ogorčena je Dragica zbog diskriminacije koja se provodi nad njenom porodicom.
Dragica je tužila hrvatsku državu zbog Zoranovog ubistva, ali je - kako i mnogi drugi Srbi - izgubila taj sudski spor i mora platiti sudske troškove u iznosu od 10.000 evra. Jedan od njenih sinova otišao je na sisački sud kako bi tamo objasnio da radi jedino njihova majka. I to za male pare. Umesto razumevanja, dobili su surov odgovor:
"Platićete i te kako ćete platiti. Gonićemo vas do sudnjeg dana dok to ne platite", grmila je službenica kojoj su se obratili za pomoć.
Jedan sin je po struci armirač, a drugi elektroinstalater. Posao nigde ne mogu da dobiju. Jedan je u Sunji kod privatnika radio pet dana i dobio otkaz. Ni jedan evro mi nije isplaćen. Drugi je ovih dana otišao se devojkom negde na more gde je ona dobila sezonski posao. Nada se da će i on kao sezonac tamo nekako proći.
- Bilo je jedno radno mesto upravo za struku mog sina. Imala sam kao i nekakvu vezu. Tamo radi jedna žena koju dobro poznajem. Rekla mi je, daj mi podatke od sina pa možda uspemo. Ali kad sam joj dala podatke iznenadila se i upita me: "Ali kakvo je to prezime...". Naravno, ni tada moj sin nije dobio posao - setila se Dragica jedne u nizu neuspelih molbi svojih sinova za zaposlenje.
Sumnjiva žrtva, a ne ubice
- Kad sam našla posao velike sam muke imala dok sam dobila potvrdu o nekažnjavanju. Službenica u policiji me gledala sumnjičavo..:
"Da vidimo možda ste među rizičnima".
Kad mi je to rekla umalo se nisam onesvestila. Ja među rizičnima, a ne oni koji su mi ubili muža!? Ovako se stvarno više ne može živeti - priča sagovornik "Vesti".
|
