Srpski Orfej s Drine (14): Pravi autor filma o Tesli
Moj sin je diplomirao na režiji za film i televiziju! - to je Milutin Popović Zahar obznanio, pun ponosa, svim svojim prijateljima i medijima.
Ponuda koja se ne odbija
O nekim zgodama iz nove avanture, u koju ga je gurala njegova kreativna energija, autor sam priča:
- Jednom me je moj jedinac upoznao sa nekakvim čovečuljkom, koji se predstavio kao filmski glumac srpskog porekla, sa rezidencijom u gradu Čikagu, u Americi.
- Čujem da ste napisali muziku i scenario za film o Lazi Kostiću! - rekao mi je taj glumac, po imenu Vladimir Rajačić, na jednom sastanku koji je upriličio moj sin Miloš. To je kao neki mjuzikl o Lazi Kostiću? - upitao je. - Da, odgovorio sam. - Pa znate, ja sam upravo završio film "Srpski ožiljci", koji se upravo ovde kod vas u Beogradu prikazuje... čuli ste valjda i o tome? - Čuo jesam, ali film gledao nisam!
- Hm... da... da... Znate, ja se u zadnje vreme družim sa vašim sinom Milošem. Nema sumnje, biće on svetsko ime kao reditelj. Nego, imam jednu molbu, odnosno poslovni predlog za vas.
- A to je? - odvratio sam.
- Želim da za mene napišete novi scenario, koji bi bio srpsko-američka priča. Smislite nešto, pa ako mi se svidi, eto i vas u Holivudu sa vašim sinom. Znate, ja već imam ime u svetu filma tamo preko, i ne obećavam ništa na prazno.
Naravno da takvu ponudu nisam smeo odbiti. Odmah mi je pala na um ideja da to bude film o Nikoli Tesli, kojim sam oduvek bio fasciniran.
Sve sam lepo smislio, prionuo na posao. Prvo sam pokušao da uđem u veštinu pisanja scenarija. Zatim sam na internetu pregledao gomilu članaka o Tesli, pročitao sve moguće knjige o njemu i krenuo na pisanje.
Dva meseca sam pisao, brisao, dopunjavao i trošio grdne pare tražeći informacije od ljudi iz sveta filma u Beogradu o tome šta sam uradio dobro, a šta nisam. Najzad je verzija recenzirana, lektorisana i odštampana, bila gotova.
Obezbedio sam valjan prevod na engleski i poslao mejlom u Čikago mom partneru - filmadžiji Vladimiru Vujačiću. Skoro se nisam iznenadio tako brzom odgovoru.
Moj partner u budućem filmu je bio fasciniran onim što sam mu poslao. Mejlom je potvrdio svoju narudžbu, rekao da je pokazao Nikolasu Kejdžu moje delo i da je ovaj odmah pristao da glumi u tako sjajnom filmu - jer se takva dobra priča ne odbija - citira Vladimir u jednom od brojnih mejlova.
Vreme je prolazilo, a ja odgovora nisam imao. Posle godinu dana, čitam po našim novinama, da se snima film o Tesli, po scenariju Vladimira Rajačića.
Ponovo sam se stresao od gneva, jer sam gorak ukus balkanskog sindroma - drske krađe, osetio takoreći momentalno. O ljudima iz dijaspore sam čuo i zlo i dobro, alo ovo je odzvonilo na uzbunu u mojoj glavi.
Znači, počela je borba za zauzimanje pozicija, a s tim i novca u svim sferama društvenog života, gde vlada pravilo "otmi i prodaj" i gde su nažalost akteri uglavnom Srbi, bilo da žive u domovini ili na bilo kom drugom kraju sveta.
Erozija morala
Ta erozija morala, koja ne prestaje od dolaska komunista na vlast, pa sve do dana današnjeg, kao da nema kraja - zaključio sam pun čemera. Od filma nije bilo ništa... Tako su moji napori da putem umetnosti rehabilitujem posrnuli duh moje nacije, ostala samo slova na papiru. Put svekolikog zla često je prosut dobrim namerama!
Kompozitor himni
Milutin Popović je nadimak dobio po nemačkom violinisti Helmutu Zaharijusu.
Dok je bio član "Lole", ovaj poznati ansambl doživeo je najveći profesionalni domet na turneji po SAD i Kanadi, predstavljajući Jugoslaviju.
U njujorškom Medison skver gardenu dve sedmice je oduševljavao brojnu publiku spektaklom Freska Viva, gde je Zahar bio aranžer, dirigent i solista ansambla.
Po izlasku iz "Lole" krajem 70-ih godina prošlog veka, Zahar je postigao velike uspehe na festivalima širom tada zajedničke države.
Proslavio se i kao kompozitor rodoljubivih pesama kao što su "Od Vardara pa do Triglava", "Jugoslavijo", "Živela Jugoslavija".
Kompozicija "Hej, Jugosloveni" bila je olimpijska, nacionalna himna koju je pevala splitska pop-pevačica Doris Dragović.
Milutin Popović Zahar je komponovao i himne podrške fudbalskoj reprezentaciji Jugoslavije na svetskim prvenstvima u Španiji, Nemačkoj i Italiji.
Drugo srce
Pošto moj borbeni karakter ne priznaje poraz u bilo čemu što počnem srcem i dušom da radim, napisao sam još jedan scenario, čija je priča inspirisana otimanjem organa od srpskih rodoljuba u vreme rata na Kosovu. Žuta kuća, kako su je nazvali na zapadu, dobila je svoju priču koju sam nazvao "Drugo srce". Priča se veoma dopala Lazi Ristovskom - filmskom glumcu i reditelju, ali svi naši napori da je preko Ministarstva kulture realizujemo, kako bi snimili jedan film gde su Srbi dobri momci i žrtve, a ne obratno, nije naišla na podršku naših političara. Neke druge stvari su im bile važnije, i nije im bilo do toga da se zameraju Amerikancima niti haškim sudijama.
