Srpski Orfej s Drine (13): Koncert pod uslovima levice
Četiri meseca je Angel Šurev sa mnom radio, sa velikim oduševljenjem, na sređivanju čitavog materijala. Često je bio nervozan i tada je srdito kritikovao slabosti u pojedinim kompozicijama, terajući me da izvršim brojne izmene. U jednom prezaposlenom muzičaru, kome je ovo trebalo da bude još jedna tezga, ja sam odjednom prepoznao fanatičnog zaljubljenika u čitav moj projekat. Bodrio me je u trenucima iscrpljenosti i neverice da istrajem do kraja.
Nepristojna ponuda
Konačno sam u tom starom majstoru, gospodinu Angelu Šurevu, dirigentu Beogradske opere, prepoznao pravog saradnika i kulturnog čoveka koji je imao dušu bezrezervno posvećenu muzici. On se oduševio novim stilom koji sam uporno sledio, želeći da moja klasična muzika bude pitka i svima razumljiva, bez ikakve želje da se prikaže avangardnom.
Iako je bio poznat kao priznati, prvenstveno operski dirigent, Šurev nijednog trenutka nije imao predrasuda prema mom izletu u klasiku.
Hvala Bogu da je tako, nasmejao se on. Meni ne znače ništa diploma i čaršijska ogovaranja uobičajena među muzičarima. Ja samo slušam svoje srce i ono mi uvek kaže šta je šta. Slatko se ponovo nasmejao kad sam mu priznao da sam se u početku bojao njegovog potajnog ismevanja. Kad je posao završen, čekalo me je još štampanje brda materijala sa diskete koju mi je dao Šurev.
Ponudio sam Olimpijskom komitetu tadašnje Jugoslavije da za Olimpijadu mladih u Moskvi održimo gala premijeru ovih dela, a da sav prihod pripadne sportistima za pripremu za Olimpijske igre u Moskvi. Sve je bilo sređeno, muzičari su pregledali partiture. Imali smo nekoliko TV prezentacija, i na kraju teškom mukom dobili dvoranu Centra Sava, gde bi se taj program izvodio.
Sve je bilo u redu do samog koncerta. Onda se neko setio da ja baš nisam pogodna ličnost za tako nešto. Pogotovu što se znalo da se nikada nisam priklanjao nijednoj političkoj opciji. A upravo to je bio zadnji uslov koji mi je ponuđen:
- Ako želiš ovaj koncert, moraš se učlaniti u JUL, stranku Mire Marković...
Različiti svetovi
Marjuta me je našla me u situaciji kad sam prekinuo odnose sa svim ženama s kojima sam bio. Poslednja s kojom sam bio raskinuo je lepa spisateljica, intelektualka, talentovano i mudro stvorenje, preambiciozna za moje pojmove. Bili smo različiti svetovi. Osvežio me razgovor sa ovom ženom, koja se iznenada pojavila i ostavila snažan utisak na mene, tužnog i depresivnog.
Raspada se Jugoslavija
Naravno da nisam bio spreman da se učlanim u bilo šta i cela stvar je očas propala. Sve se posle toga završilo po ustaljenom komunističkom receptu. Čim hoćeš nekoga da se otarasiš, drži ga u uverenju da je sve u redu do samog kraja, a onda će već nešto da se pronađe što će biti opravdanje za odlaganje koncerta. Meni su objasnili da svirači iz Filharmonije traže da im se plati učešće ili od koncerta nema ništa.
- Pa kako da se plati, kad svi znamo da je to humanitarni u korist naših olimpijaca? - upitao sam zaprepašćen.
- To je tačno, ali ljudi traže pare. Tako ti je to danas. Ako imaš deset hiljada dolara da platiš muzičarima, završavamo priču, a ako ne, znaš već!
Odgovor je bio brutalan. To me je prosvetlilo. Istog momenta sam shvatio da poslovica: što mačka rodi, to miševe lovi - ima punu vrednost. Čini mi se i da sam predosetio baš tog trenutka rušenje ostatka Jugoslavije po šavovima.
Susret sa Marjutom
Šetam obalom Save. Razišljam o bratu Milanu, koji je umro baš tih dana. Nestao je čovek koji mi je u životu mnogo značio. Pola od onog što znam, od njega mi je. Kao da je na trenutak zaustavljena planeta i on, iz nekog protesta, sišao s nje. Možda bih i ja isto učinio da ima ko da je zaustavi. Stajem, gledam moćne vode. Odmaram oči i misao. Ono o čemu raspravljaju filozofi i mudraci hiljadama godina, muči svakog mislećeg čoveka - otkud sve ovo: rađamo se i umiremo, po nekim i nečijim zakonima, bez ikakvog objašnjenja za ljudski um. Neobjašnjivo je sve ovo u čemu se nalazimo i čemu prisustvujemo.
- Maestro, čuh ženski glas. Pogledam, vidim: sa nekog splava, iz bujne vegetacije izronila zgodna plavuša sa psom na uzici.
- Vi se mene ne sećate, kaže. - Ne! - kažem. - Ja sam Marija, ona iz opštine, veli cvrkutavo. Stajem, razmišljam. Gledam ženu dugo, prisećam se. Pa, da. Bio sam neki dan u opštini, prikupljao neka dokumenta. Mora da je to ona, koja mi je u tome pomogla. Ali, čekaj... Pa, bila je crnka.
- Bila sam crnka, a sad sam plavuša, reče kao da čita moje misli. Promenila sam boju kose. I frizuru.
- Ja volim plavuše, kažem.
- To mi je poznato, reče. Sve vaše ljubavi bile su plavuše.
- Nisu bile baš sve. Bilo je i crnki, smejem se. Čak poneka i crnkinja, dodajem šaleći se.
Pas me gleda ljubopitljivo. Žena s kojom razgovaram ima prijatno lice. Lepa, ima cvrkutav glas. Naročito su mi se svidele njene oči i lice. Činilo se, kao da je sišla sa neke renesansne slike Leonarda da Vinčija! Rastali smo se kao stari poznanici. Možda mi baš ovakva žena treba. Ostala nam je nada da se čujemo telefonom. Posle, nije se dugo javljala. U mislima sam je zvao Marjuta, po nekoj italijanskoj pesmi, kod koje je to ime bilo u refrenu. Evo, već sedam godina kako sam sa Marjutom. Iznenadio me njen divni glas i njen intelekt, koji nije baš svojstven plavušama. Eto, dragi čitaoci, što ti je prst sudbine. Čovek nikad ne zna gde će ga odvesti njeni putevi - da li u ambis ili na neki sunčani proplanak. Ne događaju se lepe stvari samo u romanima - ponekad i život, a to ćemo reći i sudbina, ume da izmisli lepu priču. Stvarnost kao činjenica ume ponekad da nadmaši maštu. To se i meni desilo sa mojom Marjutom. A počelo je naivno i bezazleno u opštini:
- Maestro, imam kćerku koja želi da bude pevačica! Eto!
