Srpski Orfej s Drine (8): U društvu sa Carevcem
Jednog dana 1964. godine, u junu, dobih divnu ponudu. Pozvaše me u "Lolu" da preuzmem mesto šefa orkestra. Bilo je to iznenađenje i za mene i za druge. Bio sam vrlo mlad, ali, ipak, iskusan muzičar. I već neko ime u muzičkom svetu...
Doktor za zvuk
Pojavili se novi muzičari: jedan čupavac gitarista, naturščik, jedan harmonikaš, zvani Lazarela, i još neki. Taj Lazarela mi je rekao da u upravi KUD pomalo sumnjaju u mene, da sam samo probni balon.
Oduvao protivnike
U orkestru (po dolasku u "Lolu") nisam baš bio rado prihvaćen. I to od starijih članova orkestra. Pokušali su da me bojkotuju. Tražio sam svoj sistem muziciranja. Podelio sam im partiture, zaveo disciplinu. Vođa oponenata bio je stari gitarista, neki Gile. Mnogi su stali na njegovu stranu, i hteli da me oduvaju. Ali ni ja nisam bio vrbov klin. Moje znanje i moj autoritet iskusnog muzičara prevagnulo je u ovoj mini komediji u jednom činu. Oduvao sam sve oponente
- Ništa zato ne brini - rekao sam mu.
Uskoro smo pobedili na nekoliko smotri. Moj položaj se učvrstio.
Postao sam poznat, da ne kažem slavan. Šezdesetih godina Radio Beograd je bio mera svih stvari u narodnom melosu, a tu meru su određivali Vlastimir Pavlović Carevec i Rade Jašarević, neprikosnoveni autoriteti toga vremena. Carevac je bio glavni arbitar.
Njegova reč je bila poslednja i pored njega, u Radio Beograd mogli su proći Vule Jevtić, Danica Obrenić, Anđelija Milić, Zorka Buteš, Nada Dimić... Njegovo poimanje srpskog narodnog melosa bilo je neprevaziđeno u istoriji naše narodne muzike. Bio je doktor za zvuk. Pevačka dikcija njemu je bila alfa i omega čistote intepretacije. Nijedan suvišan triler, nijedna improvizacija nije mogla da prođe dok je on bio šef orkestra. Članovi orkestra Radio Beograda bili su njegov izbor.
Kod njega nije smelo biti u sviranju i pevanju urlika i agresije.
Sedeo sam jednom s Carevcem u restoranu "Lipa", njegovoj omiljenoj destinaciji. - Opazio sam, veli, da kod Jašarevića često zamenjuješ po nekog violinistu. - Zamenjujem, kažem. - Ako, sine, ako... Čujem da studiraš i pravo. - Studiram, kažem. - Ako, sine, ako... Ideš mojim stopama. -
Idem, kažem. - Ako Bog da, jednog dana ćeš me zameniti.
- Nema zamene za vas - rekao sam. - Nasmešio se. - Ima, ima, sine...
Pitao sam ga kako tako savršeno svira, kako na violini pronalazi one meke fine valere, nijanse kakve nikad nisam čuo.
- Odakle si, sine?
- Iz Podrinja, Šabac, Loznica...
- Eto, vidiš... Ja kad sviram zatvorim oči, zamišljam moju Šumadiju - livade, šume, brda, ravnice.
I sviram toj mojoj Šumadiji.
Kič došao kao cunami
Bilo je to sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Kič je rušio sve pred sobom, kao cunami. Narod je u duhovnom smislu bačen na kolena. I moja malenkost je svemu tome dala svoj neslavni doprinos. Šta da krijem - sa velikim žarom i nadom, s dobrom namerom sam promovisao jedan mali kafanski orkestar, s pevačicom sumnjivih glasovnih mogućnosti, davši im nekoliko hitova s kojima su osvojili tadašnju Jugoslaviju. Ispevši se na vrh estrade, zaboravili su mene i povezali se s priučenim kompozitorima i tekstopiscima i uz pomoć neukih menadžera i mahera, otišli u "donje ahare" narodnog melosa. Privatne TV s nacionalnom frekvencijom to su iskoristili da na pijačarski način pljačkaju nepismeni narod legalno preko moderne tehnologije sms porukama. Država bi morala da to spreči zakonima. Ali, to se, izgleda, nje ne tiče - važno je narod nečim zamajavati da bi zaboravio svoje siromaštvo i da zbog toga ne izlazi na ulice. Tako su radili komunisti, tako radi i ova vlast. Ona čak i nastoji da se ova nekultura širi. A razni hohštapleri i beskrupulozni tipovi to koriste do maksimuma. Izmišljaju razna kvazipevačka takmičenja, a narod glasa telefonima. Obično to radi omladina, besposlena i raspamećena, uzimajući od roditelja deo jadnih plata i penzija. Te bitange su mnoge proterale iz Evrope, ali su ovde našle uhleblje kao producenti, menadžeri, harmonikaši i gitaristi. Mnogi i komponuju taj bofl i pišu idiotizme kao: "Jedva čekam da mi umre majka" ili "Udri grome, sevaj munjo"! Ima li toga igde u svetu? Ima. Samo u zemlji Srbiji.
- Volim kad svirate "Marš na Drinu", "Svilen konac" i "Nizamski rastanak".
- Nikad nisam voleo kad taj "Marš" izvode vojničke limene bande. Nekako violina to bolje opiše zvukom. Mnogi misle da sam ja komponovao "Svilen konac". Nisam. Čak ni "Nizamski rastanak". To je narodno. To su prvi izvodili tvoji Cicvarići iz Šapca.
- Svejedno. U narodu će ostati tvoje intepretacije.
- I tu se varaš. Narod pamti samo ono što se peva i igra. Ali, ako bi se našao neko da za tu moju muziku napiše valjane reči, tada bi to ostalo zauvek u narodu. Pogledao je u mene taj stari čovek suznim očima.
Bilo je u tom pogledu i nade i vere.
- Eto, možda će neko kao ti, jednom, kad mene više ne bude, uspeti u tome. Samo, stihovi moraju da legnu u melodiju kao jarbol na čamac.
Posle smrti Carevca, nastala je divlja provala raznih muzikanata, kafanskih diletanata i primitivaca, koji o muzici nisu znali ništa. Neuki i nepismeni, kojima su violine bile vrljike, a harmonike duvaljke. Nastao je divlji stampedo estrade.
Pećinska muzika
Narodu je nametnut kič, pećinska i neandertalska muzika - dreka i vika preistorijskih civilizacija, šumska kakofonija, bofl, pokupljen sa domaćih i stranih bunjišta, muzičko smeće, koje nijedan narod ne bi prihvatio kao svoje umetničke orijentire. A naš, jadan i bedan, u ambisu političkih i ekonomskih katastrofa, uzeo je ono što mu se jedino i nudilo. Radio Šabac je u svemu ovome imao neslavnu ulogu. Godinama je emitovao kič, pod izgovorom da to narod traži. Narod nije ništa tražio, već je slušao ono što mu je nuđeno.
