125 godina od rođenja Iva Andrića (1): Nobelovac od školske klupe
U čuvenoj džepnoj beležnici koju je Ivo Andrić popunjavao još od rane mladosti, poslednja beleška glasi: "Pomisao na smrt izaziva, već sama po sebi, kod čoveka strah. A kod književnika dolazi uz to još i odvratnost od glupih i neiskrenih nekrologa koji nas čekaju".
Dan pošto je slavni pisac umro, u zoru 13. marta 1975. godine u Beogradu, ugledni francuski "Mond" posvetio mu je naslovnu stranu, objavljujući da je Jugoslavija izgubila jedinog nobelovca.
Veliki umiru dvaput
Prošlo je više od pola veka od kako je Ivo Andrić 1961. u Stokholmu primio najprestižnije svetsko priznanje za "epsku snagu kojom je pratio motive i prikazao ljudske sudbine crpeći ih iz istorije svoje zemlje". Sabrao ih je u nekoliko romana i mnoštvo pripovedaka, a kako je Nobelovu nagradu moglo da ponese samo jedno, određeno delo, bilo je to "Na Drini ćuprija", napisano petnaestak godina ranije, i to usred ratnog meteža.
Poštovaoci Andrićeve književnosti danas rado podsećaju na poznatu rečenicu-vodilju ovog romana: "Svi mi umiremo samo jednom, a veliki ljudi po dva puta - jednom kad ih nestane sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zadužbina". Pisac i njegova saga o starom višegradskom mostu već decenijama žive u svim školskim lektirama, a režiser Emir Kusturica, koji važi za najvećeg "andrićevca" među domaćim rediteljima, posvetio mu je ceo grad. Čini se tako da se o jedinom jugoslovenskom "romanu za Nobela" zna sve, osim jednog - da ga je pisac stvarao, zapravo, još od školske klupe.
Radom prestići ostale
Majka Ivina se, za bednu nadnicu, zaposlila u fabrici ćilima, ali nemaština nije smetala njenom sinu da bude dobar đak. Osim u matematici - tu je dva puta padao na ispitima. Na školskom raspustu u Višegradu, Andrić je svom saborcu iz Mlade Bosne, pesniku Milošu Vidakoviću, u pismu opisao voljeni grad: "Ljudi su u kasabi brbljivi, brutalni i glupi, a život im je smradan i pust, puna jada i komičnosti. U meni je mirna misao: raditi, prestići ostale, a u sebi živjeti svojim životom. I ja ću početi raditi matematiku. Sve više vjerujem u svoju snagu. Valja nadoknaditi što se ludo propustilo". Ovih odluka Ivo Andrić će se držati celog života.
Sećajući se detinjstva u Višegradu, gradu koji će više od svih obeležiti njegovu književnost, Andrić je zapisao: "Prozor moje sobe na drugoj obali gledao je na onaj veličanstveni most Mehmed paše Sokolovića pred kojim sam u detinjstvu uvek zastajao idući u školu. I, dok su se moji drugovi igrali kraj reke, ja sam tu, na sredini mosta, na kamenoj sofi, voleo satima da slušam pričanja starih ljudi".
Bilo je to u vreme kada je njegova majka Katarina, udovica školskog podvornika Antuna Andrića, suočena sa besparicom, svog jedinca dala na čuvanje muževljevoj sestri Ani i zetu, Ivanu Matovšiku. Andrići su bili od starine Sarajlije, gde su se tradicionalno bavili kujundžijskim zanatom.
Igra slučaja
Ivo je igrom slučaja rođen u Travniku, 1892. godine, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Mnogi članovi ove porodice su podlegli zloj kobi tuberkuloze još u mladosti, pa je tako i Ivo zbog nje ostao bez oca još kao dvogodišnji dečak. Godine 1903. Ivo se vratio majci u Sarajevo i upisao se u Veliku gimnaziju, najstariju srednju školu u Bosni i Hercegovini, čiji su profesori bili umni i ugledni ljudi, školovani u Beču.
Princ bez dvora i princeza
Još u gimnaziji, Andrić je objavio 1911. prvu pesmu "U sumrak" u časopisu "Bosanska vila". Tada je postao i strastveni borac za oslobođenje Južnih Slovena od Austougarske monarhije i pobornik ujedinjenja. Pristupio je i pokretu Mlada Bosna koji će 1914. godine pucnjima u prestolonaslednika Franca Ferdinanda promeniti istoriju sveta. Pošto je osvojio stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva Napredak, mladi Ivo je 1912. godine otišao na Mudroslovni (Filozofski) fakultet Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi on je pomalo učio, pomalo posećivao salone hrvatske inteligencije, pose
bno se vezujući za dvadeset godina starijeg pesnika Antuna Gustava Matoša. Mladi Sarajlija se ipak najprijatnije osećao u Gornjem gradu Zagreba, naročito kod porodice Gojmerac. Njihova najmlađa ćerka Evgenija bila mu je velika duhovna potpora u burnim godinama koje su nailazile. Iz Zagreba se preselio u Beč, gde je slušao predavanja istorije, filozofije i književnosti. Ali, klima austrougarske prestonice mu nije prijala, pa je zbog osetljivih pluća često bolovao.
Zahvaljujući svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru Tugomiru Alaupoviću prešao je na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U to vreme je već odlično govorio nemački jezik, a marljivo je učio i poljski, slušao predavanja vrhunskih profesora. Nabujale misli o životu beležio je u pesmama u prozi, koje m
u je 1914. objavilo Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu, u antologiji Hrvatska mlada lirika. O autoru šest objavljenih pesama je zapisano: "Najčudesniji Sarajlija. Bez i najmanjeg turskog atavizma - nježan, bijel i bolno tanko mirisave duše. Odviše bez energije da bi pisao duge članke. Princ bez dvora, paževa i princeza. Zimi se nadiše kavanskog zraka, da bi se u proljeće liječio dahovima razbujanih lovada. Nesretan kao svi artisti. Ambiciozan. Osjetljiv. Ukratko: ima budućnosti".
