125 godina od rođenja Iva Andrića (4): Oči u oči sa Hitlerom
U predvečerje Drugog svetskog rata Ivo Andrić je doživeo uspon na oba polja karijere, i kao pisac i kao diplomata Kraljevine Jugoslavije. Pošto je 1937. godine postao pomoćnik ministra inostranih poslova, stigla su mu i visoka odlikovanja stranih država, Orden velikog komandira obnovljene Poljske i francuski Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran službom, Andrić je u Beču nastavio strasno da prikuplja građu o konzulskim vremenima u Travniku.
Od dokumenta o svojim austrijskim kolegama iz 19. veka Paulu fon Mitereru i Jakobu fon Pauliću on će uskoro imati dovoljno vremena da pažljivo gradi njihove likove u romanu "Travnička hronika". U međuvremenu, 1938. godine, dobio je i prvu monografiju, iz pera dr Nikole Mirkovića.
Vrhunac karijere
Vrhunac u diplomatskoj karijeri Andrić je doživeo tokom 1939. godine: 1. aprila je postavljen za izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, gde je, 19. aprila, predao akreditive kancelaru Rajha Adolfu Hitleru. Posle razmenjenih govora, kako su novine i agencije obavestile, Hitler je ostao u srdačnom razgovoru sa gospodinom Ivom Andrićem.
Jugoslovenski poslanik dao je nemačkim novinarima izjavu u kojoj je naglasio da namerava da produži rad svog prethodnika, "sadašnjeg ministra spoljnih poslova Jugoslavije dr Cincar Markovića", u produbljivanju i učvršćivanju prijateljskih odnosa i uzajamnog poštovanja koje vlada između oba naroda, kako je Andrić prethodno već napomenuo u službenom obraćanju Hitleru. O tome kakav je utisak vođa Rajha ostavio na njega, Andrić nigde nije zabeležio.
125 godina od rođenja Iva Andrića:
U jesen 1939. godine, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić je intervenisao kod nemačkih vlasti za njihov spas. Međutim, političari u Beogradu su mnoge veze s nemačkim vlastima počeli da održavaju mimo svog poslanika. Zato je Andrić tokom 1941. nekoliko puta zatražio da bude razrešen dužnosti. Zahtev mu je odbijen, pa je 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvovao potpisivanju Trojnog pakta. Svega dva dana kasnije, zbog tog potpisa su u Beogradu izbili ulični nemiri i vojni puč.
Predsednik vlade Dragiša Cvetković i ministar Aleksandar Cincar-Marković su uhapšeni, a knez Pavle je otišao u Atinu. U zoru 6. aprila Nemačka je bez objave rata bombardovala Beograd. Varoš je zahvatio pakao. Hiljade poginulih, hiljade razrušenih kuća, krv i vrisak na sve strane. Ivo Andrić se u Berlinu na sve načine trudio da jugoslovenske diplomate i njihove porodice prebaci u otadžbinu, odbivši ponudu nemačkih vlasti da sam bezbedno ode u Švajcarsku. Sa saradnicima je stigao u Beograd 1. juna, vozom. Sačekali su ih gestapovci, koji su Andrića pustili na slobodu, a konzule i druge članove diplomatskog kora vratili u Nemačku, u radne logore.
Lepa kostimografkinja
U nemačkoj prestonici Andrić je pripremao visoke posete iz Beograda, kneza regenta Pavla Karađorđevića i knjeginje Olge, a u slobodnom vremenu izbegavao da se druži sa članovima Poslanstva. Izuzetak je pravio samo sa Nenadom Jovanovićem, atašeom za štampu, i njegovom lepom suprugom Milicom, kostimogafkinjom i modnom dopisnicom beogradske "Politike".
Odbio da prima penziju
Novembra 1941. godine Ivo Andrić je penzionisan kao bivši ambasador u Berlinu, ali je odbio da prima penziju. Povukao se u iznajmljenu sobu u Prizrenskoj ulici 7 u srcu Beograda. Odbio je da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru, a Srpskoj književnoj zadruzi nije dozvolio da u vreme okupacije zemlje objavljuje njegove pripovetke.
Sad ti idi pešice
Posmatrajući čišćenje Beograda od neeksplodiranih bombi iz Aprilskog rata 1941. Ivo Andrić je zapazio mladog vojnika kako nosi na ramenu ogromnu granatu. "Kao smrt samu, on nosi čudan teret na desnom ramenu i pri tom gazi što može tiše i lakše, i korača sitno, kako nikada nisam video čoveka da korača. Sva mu je krv oko srca i sva pažnja i sva snaga usredsređena samo na to da neopreznim pokretom ne probudi smrt na ramenu. Tako je i zašao za ugao, stupajući kao na žici, svom snagom svojih mišića i celom pažnjom usredsređen samo na jedno: da ostane živ i da se što pre srećno oslobodi svoga nemilog tereta."
O prvom zbegu iz Beograda ostavio je i ovu crticu: "Godine 1941, posle bombardovanja Beograda, bežali su mnogi građani drumom ka Avali. Jedan moli seljaka da ga primi na kola i poveze, nudi i da plati. Seljak odbija. Ovaj moli dalje, jer ima mesta na kolima i za trojicu. - Ima - kaže seljak. - Ali neću da te primim. Hoću da te vidim kako ideš pešice."
