125 godina od rođenja Ive Andrića (6): Sve maske velikog pisca
Na nagovor Rodoljuba Čolakovića, velikog ljubitelja književnosti među komunistima, koji je posle rata postao ministar za Bosnu i Hercegovinu, Ivo Andrić je postao delegat Trećeg zasedanja ZAVNOBIH, pa član Prezidijuma Narodne skupštine NR BiH. Živeo je malo u Sarajevu, malo u Beogradu, gde je postao i redovan član Srpske akademije nauka i umetnosti. Uključio se u propagandnu mašineriju Partije, držeći predavanja i govoreći na skupovima.
Delegat za svet
Budući da je prvih godina posle rata vladala oskudica u ljudima od obrazovanja i stila, Andrić je kao član raznih delegacija putovao u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Bio je i prvi koji je potpisao Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku.
125 godina od rođenja Ive Andrića:
U knjižarama se polovinom 50-tih godina pojavio njegov roman "Prokleta avlija", a Matica srpska je objavila pripovetke koje su i danas u školskoj lektiri: Zlostavljanje, Priča o vezirom slonu, Aska i vuk, Znakovi, Lica. Ipak, zbog pripovedaka Bife Titanik i Zeko Beograđani su ga uveliko ogovarali jer je bilo očigledno da su napisane u korist dnevne politike.
Mnogi Andrićevi prijatelji su osećali snažnu Andrićevu potrebu da se skriva. Slikar Božidar Jakac je morao da ga portretiše čak tri puta, jer nikada nije uspeo "da ga uhvati onakvog kakav je on ustvari". Koliko je u tom maskiranju išao daleko, svedoči piščev zemljak i drugi veliki književnik Meša Selimović.
Njih dvojica su se poznavali još od mladosti. "Mada izgleda hladan i sebesam, kako kažu Bosanci, Andrić je veoma dobar, plemenit i osetljiv čovek. Inače je toliko zatvoren, naročito prema ljudima koje ne poznaje dobro, da se brani svim i svačim da kogod ne bi čak i pokušao da prodre u njegov svet i lični život".
Ako o sebi i govori, otkriva samo neke nevažne stvari iz života, navodi Meša i dodaje: "Pomenuće, recimo, majku koja mu je u devetoj godini dala sekser i on odmah sve potrošio na bonabone, a kada ga je majka upitala gdje mu je toliki novac, on je odgovorio: Drugi dan, druga nafaka (trošak za hranu). Majka ga je istukla zbog te 'mudrosti', koja znači najveću lakomislenost".
Ja nisam tu
Kolege su Ivu Andrića 1953. izabrale za predsednika Udruženja književnika Srbije iako nije bio član Partije. Pisac Aleksandar Vučo mu je, u odbranu od napada savetovao: "Uđite i vi u Partiju", i o svemu obavestio Rodoljuba Čolakovića.
Čolaković je zajedno sa Markom Ristićem napisao preporuku Andriću za crvenu knjižicu, u kojoj je stajalo: "Pregovori o potpisivanju pakta 25. marta 1941. godine vođeni su iza leđa Ive Andrića. Za vreme okupacije, uspeo ne samo da izbegne saradnju nego i ma kakav kontak sa okupatorom i Nedićevim režimom. O hitlerizmu govorio sa dubokim gađenjem". Naveli su i da je Andrić otvorio vrata kuriru koji mu je doneo na potpis Apel protiv komunista, i rekao: "Andrić nije tu..."
Ispovest u delima
Pesnikinja Desanka Maksimović mu je često zavidela na tom spoljnom miru, koji je pred njom pokazao čak i prilikom jedne književne večeri koja je bila veoma loše organizovana. Tako su samo njegovi najbliži prijatelji imali priliku da osete kakav je, kada ne uspe da zatomi gnev. Jednom je, krivicom Sretena Marića, znamenitog srpskog i francuskog pisca, zakasnio na sastanak sa poznatim autorima iz Francuske.
Zabeleženo je da je sve vreme sastanka, Andrić mrko pogledao Marića, ali je bilo neobično to, što je svoje neraspoloženje ispoljavao i sa Francuzima, i to tako da je jedan od njih pomislio da je naš nobelovac izgubio moć vladanja francuskim jezikom. Meši Selimoviću govorio "da pisac ne sme da daje svoje mišljenje o stvarima za koje ne odgovara: neka u svom delu kaže šta hoće".
Zato je u svojim beleškama ostavljao brojne putokaze svima koji su želeli da podignu njegove brojne maske. U "Znakovima pored puta" je zabeležio i pravila koja je sebi postavio u životu: "Gledajući oko sebe očajnu rugobu i mnogostruke i teške posledice nerada i nehata, zarekao sam se da ću raditi, mišlju i rukama, za sebe i za druge, uvek i svuda, ali raditi, tako da trajno živim u plodnom pokretu i korisnim promenama. Zarekao sam se da ću braniti sebe i svoje mesto na kojem živim od nereda i nečistoće, zastoja i nemaštine".
Potrebniji je on nama
Do 1954. godine, kada je postao član Komunističke partije Jugoslavije, Ivo Andrić je već imao zavidnu kolekciju društvenih priznanja. Prezidijum Narodne skupštine Jugoslavije odlikovao ga je Ordenom zasluga za narod, slikar Božidar Jakac ga je portretisao, a Sreten Stojanović mu u Beogradu izradio bistu.
Milovan Đilas, jedan od najuticajnijih partijaca tog vremena, zapisao je da veliki pisac nikada ništa nije tražio, ali su se ljudi iz vlasti i oko nje utrkivali za njegovo prijateljstvo. Andrić se sa Đilasom prvi put sreo 1945. na večeri u dedinjskoj vili Radovana Zogovića. Đilas je potom zapisao da je Andrić bio "toliko rezervisan da je slično držanje nametao svakom prisutnom".
Prilikom drugog susreta 1951, Andrić mu je spomenuo mu izložbu u Vojnom muzeju u Beogradu, gde je na fotografiji sa potpisivanja Trojnog pakta sa Nemačkom video i sebe. Đilas je naredio da se fotografija ukloni, a u beležnicu zapisao: "Andrić je možda precenjivao opasnosti: on je više bio potreban novoj vlasti nego ona njemu".
Rodoljub Čolaković je govorio o zajedničkim putovanjima tokom čitavih trideset godina druženja, čak zahtevao da bude sahranjen pored Andrića. Petar Stambolić, jedan od prvih u vlasti i Partiji, za njega je skupljao natpise na nadgrobnim spomenicima, a ambasador Marko Ristić mu je slao poklone iz egzotičnih zemalja.
