125 godina od rođenja Iva Andrića (5): Rat vodio iz Prizrenske 7
U sobi malenog stana u beogradskoj Prizrenskoj ulici br. 7, sada već bivši ambasador Ivo Andrić potpuno se posvetio pisanju svojih čuvenih romana, "Travničke hronike" i "Na Drini ćuprija", koju je okončao krajem 1944. godine.
Oslobođenje bez slobode
Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a krajem 1945. godine u Sarajevu i roman "Gospođica". Dok je dovršavao delo koje će ga nekoliko decenija kasnije proslaviti Nobelovom nagradom, ostavio je ovu belešku: "Jedna velika građevina... utiče na razvitak naraštaja, slično kao vazduh, zemlja, piće i hrana. Narod, preko podviga svojih pojedinaca stvara građevine na sliku i priliku svojih najdubljih, često nesvesnih težnji i osobina, a te građevine polagano i stalno utiču na karakter i navike naroda u toku stoleća. Jer, nema slučajnih građevina, izdvojenih iz ljudskog društva i njegovog razvitka, kao što nema proizvoljnih linija ni bezrazložnih oblika u arhitekturi. Slučaj postoji, ali samo kao beznačajna igra u granicama velikih zakonitosti."
125 godina od rođenja Iva Andrića:
Avioni, ovoga puta saveznički, 1944. danima su zasipali Beograd bombama. A onda su usledile borbe za oslobođenje grada. Trajale su celu nedelju, neprekidno. Proglašeno je opsadno stanje i uveden policijski čas.
"Sedim po ceo dan u predsoblju mog stana, tu i spavam, ukoliko može da se spava od gruvanja topova. Borna kola svakog časa protutnje našom ulicom da bi sa Zelenog venca ispalili svoje topove uz paklenu škripu svojih gusenica. Čovek ulazi u sobe, koje su do juče bile njegove, četvoronoške, kao bandit. Najlepše se ponašaju deca. Igraju se, smeju, oponašaju zvukove pojedinih oružja koja grme oko nas, i kreću se slobodno po celoj kući."
Crvena armija i partizani su dobili bitku za Beograd 20. oktobra 1944. godine, ali ni za Andrića, ni za druge građane mir još nije stigao.
Poziv u "Prosvetu"
Dva dana po oslobođenju Beograda u Prizrensku 7 stiglo je pismo tek osnovanog Izdavačkog preduzeća Srbije Prosveta koje je potpisao Čedomir Minderović, pesnik i partizanski prvoborac. Ivo Andrić je dobio poziv na sastanak "radi dogovora o izdavanju Vaših knjiga", pa je prihvatio da mu se objavi roman "Na Drini ćuprija". Prema svedočenju savremenika, Andrića nova vlast nije volela, kao ni ostale pripadnike tzv. reakcionarne inteligencije, ali ga je poštovala.
Ispovest Zuki Džumhuru
Andrić se mnogo godina kasnije svom mladom prijatelju, novinaru Zuki Džumhuru poverio kako je svesno odlučio da najteže dane rata provede u svom stanu.
- Samo je, kaže, prvog dana, uzbuđen i uplašen od piske sirena, istrčao iz kuće i zaputio se nepreglednom kolonom naroda, koji je bežao prema Malom Mokrom Lugu. Idući u toj gomili, osvrnuo se oko sebe i primetio da ljudi vode sa sobom svoje porodice, decu, onemoćale roditelje i rođake. Kaže: "Pogledao sam sebe od glave do pete i video da ja spasavam samo sebe i svoj "iberciger" (odeću)." Bilo ga je sramota i više nije ni u danima najžešćih uzbuna napuštao svoj dom - pričao je Zumhur.
Ni u tim strašnim vremenima Ivo Andrić nije prestajao da posmatra ljude u svom susedstvu, na ulicama i na Kalemegdanu, gde je često odlazio po duševni mir, ali i u podrumima, prilikom oslobađanja prestonice.
Na kraju je, kao i obično, davao nepogrešivi sud o prirodi čoveka: "U izuzetnim i sudbonosnim događajima kao što su ova bombardovanja iz vazduha, kao i u vremenima teških političkih progona, držanje većine ljudi je slično. Plašljivima i samoživima se čini da je sve što se dešava - svaka pojedinost - uperena protiv njih lično. Plitkoumni ljudi, kao i oni koji su po prirodi lakomisleni i bezbrižni, ne misle o tim događajima uopšte, sve dok ih ne osete na svojoj koži.
Jedino razborit čovek trudi se da sve promene u društvu i javnom životu posmatra hladnokrvno i tumači pravilno, i da prvo uoči i oceni njihovo opšte značenje, a tek posle toga ispituje u kojoj meri ti događaji mogu i njega lično da pogode. Onda nastoji da se ukloni i zaštiti - ukoliko mu je to mogućno i moralno dopušteno." Uviđao je i svu besmislenost ratovanja: "Rat, i najduži, samo protrese pitanja zbog kojih se zaratilo, a njihovo rešenje ostavlja vremenima koja nastupaju posle sklapanja mira."
Visoka imenovanja
Jedan od žestokih komunista-pisaca koga je Andrić najpre upoznao bio je 40-godišnji Radovan Zogović, koji je velikom kolegi prišao sa mnogo uvažavanja. Zahvaljujući njemu, Andriću je ponuđen udoban stan u Beogradu, ali se on uporno držao svog sobička u Prizrenskoj ulici. Do Andrića su, naime, već stigla jetka prebacivanja čaršije da se "prodao komunistima", naročito kada je već prve posleratne godine postao predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom.
