Dva veka srpskih tajkuna (6): Premijerova vila otkrila aferu
Odlukom Berlinskog kongresa 1878. godine Srbija je postala nezavisna kneževina, ali su uz taj, željno iščekivani položaj stigle i obaveze. Jedna je bila da Srbija izgradi prugu koja je, kao deo evropskog sistema, trebalo da poveže austrijsku monarhiju sa Turskom. I da se o svom trošku zaduži, i posao završi za svega tri godine. Liberalska vlada Jovana Ristića je 1880. raspisala konkurs za kreditora, ali je stigla samo jedna ponuda, i ona je odbijena kao nepovoljna. Već u oktobru iste godine došla je druga vlada, a na njenom čelu se našao pravnik i član Napredne stranke Milan Piroćanac.
Dogovor bez konkursa
Novi ministri su bez konkursa sklopili predugovor sa francuskom kompanijom Generalna unija o železničkoj koncesiji. Uslovi kreditiranja, izgradnja i korišćenje železnice bili su veoma povoljni za stranog partnera, ali ne i za Srbiju: iznos francuskog zajma za 365 kilometara pruge iznosio je skoro 10 godišnjih državnih budžeta, što bi, kako su izračunali kasniji ekonomisti, danas odgovaralo fantastičnom iznosu od oko 20 milijardi dolara! Kredit je otvorio žučne rasprave u Narodnoj skupštini. Skupštinska većina je ipak 1881. odobrila ugovor sa Francuzima, ali su godine koje su sledile otvorile železničku aferu. Ona je postala najveći korupcionaški skandal nove Srbije. Posle svega dve godine, Generalna unija se raspala, a država se našla pred bankrotom. Spasla se tek intervencijom velikih sila. Savremenici su bili uvereni da je nesolidna francuska banka uspela da dobije posao tek pošto je podmitila ceo vrh srpske države: kneza Milana Obrenovića, kneževog ujaka pukovnika Đorđa Katardžija, vođstvo naprednjačke vlade, ali i neke opozicionare.
Najbolji uprkos svemu
U listu "Sadašnjost" je 1882. godine optužen prvak opozicione Radikalne stranke Nikola Pašić da je od predsednika Generalne unije Ežena Bontua primio mito kako bi obezbedio kvorum u Skupštini za ratifikaciju ugovora o železnici jer se opozicija u raspravi o ugovoru već spremala da napusti sednicu. U izveštaju 1883. godine V. Zavackog, činovnika Društva za izgradnju i eksploataciju srpskih državnih železnica, koje je preuzelo posao propale francuske banke, tvrdi se da je mito od jednog miliona dinara primio knežev ujak Katardži, a da su i dva naprednjačka ministra i pet njihovih poslanika primili ukupno 300.000 dinara. Naredne godine, tada već bivši predsednik vlade Milan Piroćanac počeo je da gradi velelepnu vilu u Beogradu, iako je pre dolaska na vlast bio u dugovima.
U toj vili se danas nalazi Udruženje književnika Srbije i ona je, kako se ispostavilo na kraju, bila jedini opipljiv dokaz o umešanosti državnog vrha u aferu. Zatim je Piroćanac posle premijerske fotelje dobio posao kao advokat Železničkog društva s ogromnom godišnjim platom od 20.000 franaka, a kuću je gradio kreditom kod Lenderbanke, partnera Generalne unije. Činovnik pomenutog društva Tasa Ivković je 1889. godine objavio brošuru "Bombe" sa spiskom ljudi koje je potkupio Ežen Bontu, predsednik Generalne unije. Na spisku se našao i knez Milan, koji je od obećanih šest, primio dva miliona dinara. Osumnjičeni ministri i poslanici su tužili Ivkovića zbog klevete, i ovaj je za to bio osuđen na šest meseci zatvora. Sud, međutim, tokom parnice nije uvažio samo tužbu Piroćanca. To je značilo da se bivši premijer ipak nalazio pod sumnjom da je primio mito.
Ipak, prva vlada Milana Piroćanca iz 1880. godine, uprkos železničkoj aferi, važila je za jednu od najnaprednijih u srpskoj istoriji. Za svega tri godine doneti su programi i zakoni koji su iz temelja izmenili srpsko društvo: zakoni o štampi i zborovima, o sudijama, o školstvu, o vojsci i Narodnoj banci, nov poreski sistem. Potpisan je povoljan trgovinski ugovor sa tadašnjom velesilom Austrijom. Železnica je ipak počela da se gradi, a prvi voz je krenuo 1884. od Beograda do Niša.
Knez umešan do guše
O železničkoj aferi je 1917. i 1928. pisao i Čedomilj Mijatović koji je u doba afere bio ministar finansija i inostranih dela i prvak Napredne stranke. On je naveo da je spisak Ivkovića bio tačan i da je sastavljen prema poverljivim pismima Bontua, do kojih je došao jedan službenik Generalne unije, poreklom Srbin. Mijatović je tvrdio da je on odbio Bontuov mito od 300.000 dinara ponuđenog mita, i da mu je Bontu pokazao spisak korumpiranih poslanika potrebnih za kvorum.
Mijatović je obelodanio i dug kneza Milana Obrenovića i korupciju opozicionih radikalskih poslanika. Knez je, naime, u vreme potpisivanja ugovora za železnicu imao privatni dug od tri miliona franaka, pa je pukovnik Katardži predložio Mijatoviću da se bez kneževog znanja traži od Generalne unije da isplati taj dug na ime železničke koncesije. Ministar je odbio, ali je iz kasnijih razgovora sa Bontuom saznao da je novac za srpski dvor ipak bio isplaćen. Mijatović smatra da novac nije ni stigao do Milana, nego ga je zadržao njegov ujak Katardži jer je Milan, kad je nekoliko godina kasnije abdicirao, navodno i dalje imao isti dug.
Međutim, srpski istoričar i političar Stojan Novaković je u privatnom razgovoru kolegi Slobodanu Jovanoviću dokazao da je potkupljivanje zapravo vodio sam knez, preko Bontua, i da glavnina srpske vlade o tome ništa nije znala. Novac su dobili knez, Katardži i prvaci naprednjaka. Afera nikada nije stigla do suda jer su akteri afere bili suviše moćni i vešti u prikrivanju dokaza.
