Dva veka srpskih tajkuna (3): Udri dukatima po glavi
Knez Miloš Obrenović je stekao ogromno bogatstvo koristeći vlast, ali je svoju ekonomiju vodio štedljivo i pametno. Rođen oko 1783. godine u najvećem siromaštvu, do abdikacije, koju je učinio oko pola veka kasnije, postao je jedan od najbogatijih ljudi na celom Balkanu.
Prevareni paša
Mito je bio osnova Miloševe diplomatije. Njime je kupovao informacije o namerama Austrije i okretao albanske glavare protiv turskog vezira. "Ponesi dukate i udri svakog kesom po glavi", preporučivao je on svom saradniku Avramu Petronijeviću. Na drugoj strani, snabdevao je tursku vojsku pšenicom, kukuruzom i oružjem, da bi se to potom računalo kao "isplaćeni harač". Čak je i posao oko hatišerifa, kojim je Srbija dobila samostalnost, a on nasledno pravo na presto, ubrzao podmićivanjem niza službenika Porte, turske vlade. Podmitio je i velikog vezira. Njegov saradnik i sam veliki bogataš Aleksa Simić svedočio je da je Miloš 1930. godine prevario Husein-pašu za 135.000 groša, zbog čega su Turci odugovlačili sa dogovorenom predajom srpskih gradova. Kada je 1933. konačno postignut dogovor da Turci napuste sve gradove osim Beograda, i da im Srbija godišnje plaća 2.300.000 groša, knez Miloš je, da bi popravio mučan utisak Turaka da su proterani, sakupio od naroda "dobrovoljni prilog" od 1.000 volova i, zajedno sa kesom u kojoj je bilo četvrt miliona groša, otpremio ih sultanu.
Uz pomoć špijuna je osluškivao šta misli narod, ali se na pritužbe na svoj računi, i svoje osiljene braće, nije mnogo obazirao.
- Što je nekad na 1.000 Turaka pripadalo, to sad njih trojica-četvorica sisaju - govorili su ogorčeni seljaci. Već 1825. godine, u vreme bune Miloja Đaka, seljaci su tražili da knez Miloš položi račune "kud je denuo narodno blago". Pobuna je izbila u smederevskom kraju zbog nezadovoljstva seljaka preteranim dažbinama i kulukom. Surovo je ugušena, ali je knez shvatio njenu poruku i krenuo u reformu primitivnog državnog aparata. Iako je 1831. godine oslobodio seljake ropskog položaja tako što im je dao zemlju koju su obrađivali, on je ipak zadržao pojedine feudalne obaveze. To ga je umalo koštalo kneževskog prestola. I dalje je suzbijao svaku opoziciju, hapsio i ubijao političke protivnike, u krvi gušio sve češće narodne bune zbog kuluka, ne dozvoljavajući ni osnovne političke slobode. Uvodio je telesne kazne koje su često bile mnogo veće od krivice. Sve ovo je izazvalo teške proteste mlade srpske inteligencije, kao što su Sima Milutinović Sarajlija i Stefan Živković Telemah, a najglasniji je bio srpski prosvetitelj Vuk Stefanović Karadžić.
I mnoge narodne starešine bile su nezadovoljne Miloševim držanjem. Ipak, oni su smatrali da treba ustajati protiv gospodara dok se ne završi glavni državni posao. Kada je Srbija konačno 1930. dobila hatišerifom i ruskom zaštitom obezbeđeni opstanak, a kada Miloš ni posle toga nije zemlji dao zakone, mada se na to obavezao, ponovo se javilo u zemlji borbeno nezadovoljstvo.
Vlast ga iskvarila
Miletina buna je 1835. godine, na čijem se čelu našao i Avram Petronijević, prisilila Miloša da brojne poreze objedini u jedan novčani iznos, pa je feudalizam napokon okončan donošenjem Sretenjskog ustava, prvog nagoveštaja moderne epohe. Ali, kada je ovaj ustav, smatran izuzetno demokratskim za to doba, zamenjen tri godine kasnije tzv. Turskim ustavom, kneževa vlast je bila ograničena Sovjetom, pretečom srpske vlade, čiji su članovi mogli da se biraju i smenjuju samo uz saglasnost Porte. Miloš je abdicirao i 1838. napustio zemlju.
I pored okrutnosti i samovolje, knez Miloš je u narodnom sećanju ostao kao strog domaćin velike narodne zadruge čiji napredak nikada nije zanemario, ali koga je neograničena vlast neminovno iskvarila. Nova vremena koja su dolazila zahtevala su drugačijeg vladaoca, kakav je hteo da bude njegov sin, prosvećeni knez Mihailo Obrenović.
Lažni pokloni i popisi
Miloš Obrenović je u jednom periodu svoje vladavine bio toliko bogat, da je bio u prilici da pozajmljuje novac i samom turskom sultanu! Kod njega su se zaduživali svi viđeniji Turci u Srbiji, pa i paše iz susednih zemalja. Dužnik mu je bio i baron Sigental, komandant Varadinske generalne komande austrijske vojske kod Novog Sada. Bili su to zapravo politički zajmovi na koje je knez Miloš umesto zelenaške kamate ubirao političke protivusluge. Deo imovine koju je prisvojio, knez Miloš je koristio da bi napravio državu. Otkupljivao je hrišćansko roblje od Turaka, pomagao Vuka Karadžića i druge rodoljubive intelektualce. Pošto je rano pronikao u narav turskih velikodostojnika postao je majstor u potkupljivanju. Preko svog upravnika finansija Alekse Simića pridobio je i beogradskog vezira Husein-pašu. Njega je potkupljivao izuzetno elegantno. Tako je jednom prilikom Simić izjavio paši:
- Za izdržavanje vašeg konaka i posluge (Miloš) je odobrio novih 20.000 groša jer smatra da je usled nemira u svetu život poskupeo...
Prikrivajući pred Turcima pravi broj poreskih glava, tako što je broj domova u Srbiji, kojih je bilo oko 43.000, lažno predstavio kao broj haračkih lica, Miloš je Srbiji uštedeo više od dva miliona groša. Njima je plaćao činovnike i deputacije koje je slao u Carigrad da bi izdejstvovao samostalnost Srbije.
Jedan čovek cela vlada
U čuvenom pismu knezu Milošu iz 1832. Vuk Karadžić mu je predložio da narodu da ustav, ministarstva i sudove, da se svakom čoveku osigura život i imovina, da ukine kuluk sem za državne potrebe, da oslobodi trgovinu, a da se sam kao knez trgovine odrekne jer mu to "ne priliči", da dozvoli slobodu misli i govora, da uredi škole... "Celo ste praviteljstvo (vlada) vi sami", govorio mu je Vuk. "Sa vladanjem Vaše Svetlosti niko tamo nije zadovoljan, ama baš niko, osim vaša dva sina." Ovo pismo je nemarom činovnika procurelo u javnost i napravilo skandal, a Vuku donelo moćnog neprijatelja.
