Dva veka srpskih tajkuna (5): Šinjeli još od Bonaparte
Mala srpska kneževina je prvi put ušla u veliku nabavku odeće i obuće za 60.000 vojnika, i već u prvom poslu došlo je do zloupotreba i pronevera u vojnim magacinima. Njima je rukovodio ministar vojni Jovan Belimarković, jedan od "babadudića", a za to je saznao predsednik vlade Jovan Ristić, od "hadžitomićevaca". On je obrazovao komisiju koja je pronašla da se na vojnu robu trošilo manje nego što se prikazivalo u knjigama. Utajeni materijal se prodavao u korist utajivača, koji ga je ponovo prodavao Ministarstvu vojnom.
Dug Babadudićima
Najpre su bili osumnjičeni načelnik ekonomskog odeljenja Ministarstva, magacioner i nadzornik vojne radionice, a načelna odgovornost je pripisana ministru Belimarkoviću, kao njihovom pretpostavljenom. Sud je odlučio da se ministru oduzima po deo od mesečne plate na ime proneverenog novca dok se ne namiri dug državi. Ali, Kasacioni sud je našao da Belimarković, pošto je ministar, ne može da odgovara pred redovnim sudom, nego pred Skupštinom, pa je ovu odredbu poništio. Daljom istragom se ispostavilo da je pronevere bilo u svim delovima vlasti, sve do njenih vrhova, i da su neposredno umešani ne samo ministar vojni, nego i ministar finansija Panta Jovanović.
U međuvremenu je na čelo srpske vlade došao novi predsednik Jovan Marinović, kome je palo u zadatak da dovrši aferu. On je to nerado učinio, jer mu je porodični klan Babadudića pomogao da se domogne vlasti. Marinović je ipak pokrenuo postupak protiv Belimarkovića za obeštećenje države. Skupštinski odbor koji je tada obrazovan našao je još gore prestupe. Istragom policije je utvrđeno da je ministar Belimarković ugovorio posao sa izvesnim trgovcem Ofermanom, koji se javljao tek posle licitacije i nudio cenu koja je, razumljivo, bila niža od svih ostalih ponuda, ali je i roba koju je isporučivao za srpsku vojsku bila očajna.
Dva veka srpskih tajkuna:
Takođe je ustanovljeno da u drugom poslu, nabavke vojnih šinjela, licitacija nije bila ni sprovedena nego da je Belimarković jednostavno ustupio posao drugom "babadudiću" Živku Karabiberoviću. On i Oferman su verovatno radili zajedno, za račun neke firme u Austriji. A kakvi su bili isporučeni šinjeli, svedočio je jedan poslanik koji je služio u vojsci. On je rekao u Skupštini da je "dobio šinjel tako izbeleo i iscepan kao da je još od Bonaparte ostao". Ustanovljeno je i da komisija za prijem robe nije radila po propisu i da nije pregledala donetu robu, a da ministarstvo od Karabiberovića nije naplaćivalo kaucije, avanse i garancije predviđene zakonom. Time je državi naneta ogromna šteta.
Slučaj je uskoro dobio boju političkog skandala, jer ga je pokrenuo premijer Jovan Ristić i optužio konkurentsku porodicu, Babadudiće. Poslanicima, koji ionako nisu imali mnogo škole, ni demokratskog iskustva da bi znali koliko je štetno kada se ne poštuje propisana procedura, Belimarkovićeva odbrana se činila ubedljivom. On nije ni poricao da je posao dao Ofermanu i Karabiberoviću, ali se pravdao da je to činio u najboljem interesu države, jer su oni davali najpovoljniju cenu. Osim toga, u slučaj se umešao sam knez Milan Obrenović tako što je stao na stranu optuženog ministra.
Doživotni žig
Polupismeni seljački poslanici bili su pod utiskom vešte ministrove odbrane, a još više su zazirali od moći kneza i predsednika vlade Marinovića, koji nisu krili na čijoj su strani. Kada su početkom 1874. godine pristupili konačnom glasanju, svega 22 poslanika je smatralo da je Belimarković kriv, dok ga je 56 poslanika potpuno oslobodilo odgovornosti. General Jovan Belimarković je kasnije stekao vojničku slavu u srpsko-turskim ratovima, ali ga je žig korupcionaša pratio do kraja života.
Optuženi na ručku kod kneza
Sve vreme, dok je trajao pretres u Skupštini, knez Milan Obrenoviće je optuženog Belimarkovića zvao kod sebe na ručak, iako je ostalim ministrima obećao da to neće činiti. Podsmešljivo se primećivalo kako je Belimarković "s optuženičke klupe išao pravo za kneževu trpezu i obrnuto".
Istoričar Slobodan Jovanović je utvrdio da je afera sa vojnim nabavkama na kraju ipak najviše naškodila knezu Milanu i premijeru Marinoviću. Do tada su i razvijena Evropa i srpski narod videli u njima protivnike nasilja i korupcije koju je sprovodio namesnički režim. "Ali, na prvom koraku, kada je trebalo izvideti i kazniti zloupotrebe namesničkog režima, i knez i Marinović... umesto da gone krivce, oni su ih zaklanjali. Seljački poslanici ostali su sablažnjeni. Oni su verovali da su svi ministri lopovi jer, iako se razlikuju po partijama, oni jedni druge brane pred Skupštinom... Sam knez Milan je priznavao da je afera Belimarković upropastila ugled ministara u očima seljaka."
Komisija merila i đonove
Prva procenjena šteta u aferi Belimarković bila je već ogromna, 17.500 dukata, ali, kada se afera razvila, ispostavilo se da je država opljačkana za mnogo veći iznos. Komisija koja je ispitivala slučaj je ulazila i u takve pojedinosti kao što je ta, da je na par obuće trošeno 143 grama đona umesto propisanih 220 grama.
SUTRA - Dva veka srpskih tajkuna (6): Premijerova vila otkrila aferu