Dva veka srpskih tajkuna (7): Profiteri jedva dočekali rat
Korupcija u Kraljevini Srbiji javljala se svaki put kad je država trebalo da obavi neki veliki posao, a najveći takvi poslovi su bili u vezi sa vojnim nabavkama. Prve godine od Majskog prevrata i pada poslednjeg Obrenovića 1903. prolazile su u senci budućih ratova za odbranu zemlje i naroda.
Srbija je najpre preživela ekonomsku blokadu Austrougarske, poznatu kao Carinski rat, a potom se našla i na ivici pravog rata, kad je Austrougarska 1908. pripojila Bosnu i Hercegovinu. U neposrednoj opasnosti od Prvog svetskog rata, Srbija je zbog ubrzanog naoružavanja u Francuskoj uzela ratne kredite od basnoslovnih 400 miliona franaka. Opremanje slabo naoružane i odevene srpske vojske je nekim domaćim tajkunima bila izvrsna prilika za brzu zaradu.
Pukovničke ode
Za nabavku vojne opreme bio je namenjen najveći deo državnog zajma iz 1906. godine, od 95 miliona dinara. Oprema se nabavljala u francuskim zavodima Šnajder-Krezo pod nadzorom vojne komisije kojoj je predsedavao pukovnik Mihailo Rašić, a kvalitet isporuka je nadzirao pukovnik Damjan Vlajić, načelnik artiljerijskog odeljenja Ministarstva vojnog. Članovi komisije su se požalili ministarstvu na Rašića zbog kvaliteta opreme, a naročito topovske municije, jer je u svakoj isporuci bilo dosta škarta.
Ministarstvo vojno nije ništa preduzelo. Slučaj je dospeo u Narodnu skupštinu tek u vreme zasedanja 1908. povodom Aneksione krize BiH. Na tajnoj sednici 20. decembra radikalski poslanik Petar Mišić je postavio ministru vojnom generalu Stepi Stepanoviću pitanja o slučaju pukovnika Rašića. Podaci koje je tada izneo uznemirili su ostale poslanike, a general Stepanović je podneo ostavku. Novi ministar, general Mihajlo Živković odmah je smenio Rašića i Vlajića jer se u arhivi našla dokumentacija o njihovim zloupotrebama, i na sednici 7. januara 1909. potvrdio da su optužbe tačne.
Najteža optužba protiv Rašića je bila to što je promenio tip šrapnela bez dogovora sa ostalim članovima komisije. To je pobudilo ozbiljne sumnje da ispod svega ima nečeg većeg od običnog nemara i samovolje. Izmenjeni tip šrapnela je imao slabije dejstvo od onog koji je 1906. ugovoren sa fabrikom Šnajder-Krezo.
Skupštinska komisija je utvrdila da je više od polovine cele porudžbine šrapnela, vredne skoro sedam miliona dinara, primljeno "protivno tehničkim pogodbama i na sumnjiv način". Sumnjalo se i da su pojedini rukovodioci francuske fabrike učestvovali u proturanju škarta i falsifikovanju kontrolnih žigova na municiji, dok je u izveštajima Ministarstvu vojnom pukovnik Rašić davao o tome ulepšanu sliku. Štaviše, on je preko svake mere hvalio dobre poslovne običaje u Šnajder Krezu, što je zapravo, i izazvalo najveću sumnju.
Pesak u brašnu
Na samom početku Prvog svetskog rata otkriveno je da je prilikom mlevenja žita za vojsku Konstantin Popović, veliki mlinar iz Niša, mešao državnu pšenicu sa lošim brašnom. Otkriveno je da je brašno koje je potom slao vojsci bilo tako loše da su radnici u mlinu morali da ga razbijaju čekićima. Aferu je razotkrila beogradska "Politika" i pobudila ogromno ogorčenje u narodu. Ono se uvećalo pošto je otkriveno da je Popović u brašno za vojsku dodavao i pesak. Liferant je osuđen na četiri godine robije, ali je, kao rezervni oficir srpske vojske, ipak upućen u jedinicu. Suđenje mu je obnovljeno posle rata. Međutim, sudska dokumenta su nestala u albanskoj golgoti. Popović, inače stric čuvenog komuniste i ministra Koče Popovića, oslobođen je krivice.
Penzija umesto zatvora
Pukovnici Rašić i Vlajić su uhapšeni u julu 1910. godine, ali su pušteni na slobodu do početka suđenja pred Velikim vojnim sudom. Topovska afera je okončana tako što su optužbe protiv Vlajića bile potpuno odbačene, dok je Rajić oslobođen uz brojne propuste u sudskom pretresu.
Pukovnici su potom penzionisani. Mihajlo Rašić je vraćen u službu u vreme Balkanksih ratova, a kasnije je u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca napredovao do ministra vojnog.
Preko Albanije u papirnim opancima
Sledeće afere u vezi sa vojnim nabavkama su se javile usred rata i za žrtve imale upravo narod koji je ginuo za oslobođenje otadžbine. Dok je srpska vojska u blatu Posavine i Podrinja branila zemlju, skoro dve trećine opanaka koje joj je dopremio srpski liferant bilo je neupotrebljivo. Nezadovoljstvo u vojsci već je bilo naraslo upravo zbog manjka obuće i odeće, iako su za nju odvojeni milioni iz državne kase. Jedina obuća koju je država mogla da da vojsci bili su opanci. Aferu je u novembru 1914. razotkrio Triša Kaclerović, poslanik Srpske socijaldemokratske partije. Narodna skupština je obrazovala komisiju, i njeni nalazi su bili poražavajući.
Opanci za vojsku su rađeni od "rđave trule kože, često i od presovane hartije". Mnogi su bili "kratki, kao za decu", a većina nije mogla da izdrži više od jedne nedelje marša. Liferanti su bili dvojica industrijalaca iz Niša, braća Milan i Vlada Ilić. Narodna skupština, međutim, ne samo što nije preduzela ništa ni protiv nabavljača ni protiv odgovornog u vojsci, pukovnika Dušana Popovića, nego je Vlada Ilić februara 1915. dobio novu porudžbinu za velike količine vojnog rublja, dok je pukovnik Popović kasnije bio unapređen u načelnika opšteg odeljenja Ministarstva vojnog. Opančarska afera je tragični završetak dobila već u zimu 1915. i 1916. godine, kad su tokom krvavog povlačenja preko Albanije mnogi vojnici nastradali upravo zbog loše obuće. U tom povlačenju je izgubljena i dokumentacija o ovoj aferi.
