Dva veka srpskih tajkuna (10): Kraljevi tekstila ortaci s ministrom

Ministar pravde u novoformiranoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca dr Lazar Marković pomagao je povlašćenim preduzetnicima da preko reda stignu do ratne odštete i - naglog bogatstva. Zbog sumnje da je počinio niz zloupotreba položaja od 1921. do 1923, Marković je bio prvi ministar koji je odgovarao pred poslanicima.

wikipedia.org

Dr Lazar Marković

Najčvršći dokazi o njegovom korupcionaštvu pronađeni su u slučaju fabrikanata Teokarovića, kraljeva tekstila iz Paraćina.

Drugovanje s fabrikantom

Dimitrije - Mita Teokarović je još krajem 19. veka razvio prodaju konopaca i materijala za narodne nošnje. Pošto je jug Srbije oslobođen od Turaka, kod Leskovca je ortački podigao i prvu fabriku prediva, gajtana i tkanina koja se zvala "Ilić, Petrović i Teokarović". Kada su se Mitini sinovi Vlada, Laza i Slavko vratili 1920. godine sa studija u Francuskoj i Engleskoj, osnovali su moderne fabrike vunenih tkanina i finog prediva u Paraćinu.

Znalo se da je ministar Marković bio bliski prijatelj Slavka Teokarevića, ali je on poricao da je bio i deoničar njihove fabrike.

Međutim, prema publikaciji "Kredit inform", koja je istraživala kreditnu sposobnost privatnika, dr Lazar Marković je imao u firmi Teokarovića kapital između 30 i 40 miliona dinara. Ministru se stavljalo na dušu da je zahvaljujući svom položaju omogućio Teokarovićima da nezakonito uzmu mašine za svoje preduzeće iz kontingenta ratne odštete koji je poslala Nemačka.

Naime, u oktobru 1922. preduzeće "Ilić, Petrović i Teokarović" uputilo je molbu ministru pravde Markoviću za izdavanje uverenja o nadoknadi za ratnu odštetu, na šta su imali pravo jer im je bugarska vojska uništila jednu fabriku. Molba je zavedena pod imenom sve trojice ortaka. Ali, nekoliko dana kasnije, reparacionu naknadu je dobio samo jedan od njih, Mitin sin Slavko, iako nije imao svojinska prava u preduzeću. Ministar Marković je dao uverenje o obeštećenju Slavka Teokarovića 2. novembra 1922. pozivajući se na odluku Ekonomsko-finansijskog saveta, nadležnog za pitanja reparacije.

Međutim, taj savet je tek na sednici narednog dana, 3. novembra, raspravljao o slučaju Teokarević i doneo odluku u njegovu korist. A odluka je doneta upravo na osnovu izveštaja dr Markovića u kome navodi da je podnosilac molbe Slavko Teokarević, a ne preduzeće u kome je njegov otac bio ortak, te da je pomenuti imao pravo na reparacionu nadoknadu na osnovu zaostavštine oca Mite koji mu je prepisao svoj udeo u preduzeću, kao i da je to ortačko preduzeće u likvidaciji.

Svi ovi podaci su bili lažni. Preduzeće je zapravo bilo u sporu sa mladim Teokarovićem, koji, opet, nije mogao da se smatra naslednikom oca Mite jer je posedovao pismenu izjavu o tome koja nije bila overena u sudu. Sve ove zloupotrebe ministarskog položaja dr Markovića vodile su ka glavnoj - obeštećenje koje je Slavku Teokaroviću dodeljeno iznosilo je preko osam miliona dinara, ali je ministar pravde naložio Upravi za ratnu odštetu da se njegovom prijatelju odobri nabavka mašina u iznosu od milion zlatnih maraka.

To je objavio dnevnik "Politika" u februaru 1924. godine, dok je "Cicvarićev beogradski dnevnik" godinu dana ranije objavio još veći iznos, od 1,6 miliona zlatnih maraka. Ministar je zapravo iskoristio činjenicu da odnos između zlatne marke i dinara tada još nije bio određen, pa izgleda kao da ga je odredio sam, i time, zapravo, bar udvostručio, ako ne i utrostručio Teokarovićima dodeljeni iznos, pošto je, nezvanično, jedna zlatna marka tada vredela 18 dinara.

Stranka ga spasla

Kada su Ilić i Petrović, druga dva vlasnika ortakluka iz Leskovca, saznali ko je dobio novac od reparacije, tražili su od ministra pravde da se slučaj rasvetli. Kada to nije pomoglo, uputili su advokata da pregleda akta Ministarstva pravde. Međutim, načelnik nadležne službe nije dozvolio advokatu da sam pregleda dokumentaciju, nego je mogao samo da sasluša odlomke akata koje je načelnik čitao prema sopstvenom izboru! Ortaci su na kraju slučaj predali štampi. I pored brojnih dokaza za razne afere, dr Lazar Marković nije osuđen. Narodna radikalna stranka nije dozvolila da njen istaknuti član i ministar bude sudski gonjen, i on je oslobođen optužbe zahvaljujući većini poslanika na skupštinskom glasanju. Time je pitanje ministarske odgovornosti dr Lazara Markovića zauvek skinuto sa dnevnog reda Skupštine Kraljevine SHS.

Komšije u luksuzu

Na saslušanju ministra Markovića pred Skupštinom februara 1924. godine isplivalo je još dokaza za korupciju, kao i da je ministar zloupotrebio položaj. Doznalo se da je Slavko Teokarović u međuvremenu uplatio u Bosansku banku 96.000 dinara kao kauciju za dva luksuzna stana u zgradi Akademije nauka u Beogradu. Stanovi su bili veoma skupi i bili su iznajmljeni na ime Teokarovića i na Markovića, s tim što je Slavko Teokarović bivšem ministru uplaćivao mesečnu rentu od 20.000 dinara.

U vreme kada se razotkrivala afera sa ministrom Lazarom Markovićem, 1923. godine je bila završena velelepna palata Akademije nauka, na glavnom beogradskom korzou, Knez Mihailovoj ulici. U njoj su se na drugom i trećem spratu, nalazili veoma moderni stanovi, snabdeveni svim udobnostima savremenog života. Imali su centralno grejanje, toplu i hladnu vodu, prostorije za poslugu, i velike, visoke i svetle sobe. Prijatelji Marković i Teokarović su tu, na trećem spratu, postali i komšije.

Red afera, red medalja

Dr Lazar Marković je rođen u Beogradu 1882, u kome je završio Pravni fakultet, a u Berlinu doktorirao. Karijeru je počeo kao profesor prava. Bio je ministar pravde u tri Pašićeve vlade, kao i u vladi Dragiše Cvetkovića do 1941. godine. Ime mu se pominjalo i u aferama u vezi sa agrarnom reformom.

Bio je član nekoliko međunarodnih organizacija, urednik listova "Samouprava", "Delo" i "Srbija". Autor je i udžbenika iz oblasti građanskog, naslednog i porodičnog prava. Odlikovan je Ordenom Svetog Save, Belim orlom, Medaljom za građanske zasluge, Komandirom Legije časti, Rumunskom zvezdom sa lentom. Umro je u Beogradu 1955. godine.

Dva veka srpskih tajkuna (11): Milioni od tatinog imena