Cvet srpstva na oltaru otadžbine
U porodici Srđana Srećkovića, slikara ikonopisca i teoretičara umetnosti iz Topole, oduvek se gajilo poštovanje prema junacima Velikog rata, a posebno prema žrtvama bataljona 1.300 kaplara koji su nesebično ugradili sebe u temelje veličanstvenih pobeda srpske vojske.
Zadojen tradicionalnim porodičnim rodoljubljem, Srđan Srećković je junacima Đačkog bataljona podigao pisani spomenik u formi knjige koja govori i o čojstvu i junaštvu nedoraslih mladića i ostvarenih junaka iz najvećih bitaka koje je vodila srpska vojska od Drine i Kolubare, preko Albanije do Soluna i nazad.
Pročitajte još:
* Kajmakčalan: Čitav vek od velike pobede Srbije
- Poređenja radi, tokom poslednjih ratova na našim prostorima mnogi naši političari, ili oni sa dubokim džepovima, svoju decu su sklanjali u inostranstvo dok nisu utihnuli ratni bubnjevi. Za razliku od naših (ne)herojskih vremena, tačno pre 100 godina na poziv srpske vlade do poslednjeg su se odazvali svi đaci i studenti koji su studirali u mnogim evropskim zemljama, da se priključe vojsci, čime je buduća intelektualna elita države podelila sudbinu sa sinovima srpskih seljaka koji su se listom odazvali mobilizaciji. U bataljonu 1.300 kaplara bilo je dece ministara, učitelja, sveštenika, oficira... Među njima su bili sinovi Jaše Prodanovića, Ljube Davidovića, Andre Nikolića, ministra i predsednika Narodne skupštine koji je u rat ispratio sinove Dušana i Radivoja, studente koji se nisu vratili iz rata. Nije se vratio ni Miodrag, jedinac ministra Ljube Davidovića - kaže za "Vesti" autor knjige Srđan Srećković.
Nije zaboravio pripovedanja svojih dedova Milisava i Rajice zbog kojih je, kaže, i započeo istraživački rad o bataljonu 1.300 kaplara.
- To je fenomen kakav istorija ne pamti jer je buduća intelektualna elita Srbije na oltaru otadžbine svojim životima ispisala kolika je ljubav za zemlju za koju ginu. Oni su umrli da bi Srbija živela - ističe Srećković.
Naslov "Ruzmarine, moje rosno cveće" nije izabran slučajno. Zapravo, ova pesma dočarava atmosferu sa beogradske železničke stanice sa koje su Beograđani ispratili buduće heroje u Skoplje, na obuku.
- Kada su iz đačkih klupa obukli uniforme srpskih vojnika, a tada im je bilo između 12 i 20 godina, najveći strah tih dečaka je bio da ih vojna zdravstvena komisija ne odbije. Ogroman broj Beograđana u suzama ih je ispratio pesmom "Ruzmarine, moje rosno cveće, tebe varoš više videt neće", a novopečeni regruti su odgovarali: "Što bi dike, ode u vojnike, što bi škarta, osta da se karta." I tako, od 1.600 prijavljenih mladića pristiglih iz škola širom Srbije, sa fakulteta u Pragu, Parizu, Londonu, Cirihu, a među njima je bilo i mnogo mladića jevrejskog porekla, formiran je bataljon u kojem je bilo mesta za 1.300 kaplara. Posle skraćene obuke hitno su raspoređeni u vojne jedinice na Kolubari i Drini koje su vodile krvave borbe protiv višestruko brojnije vojske Austrougarske monarhije. Prema svedočanstvima iz tog vremena, srpska vojska je na Kolubari i Suvoboru bila pred porazom, ali dolazak dečaka-kaplara je, mnogi vojni stručnjaci to tvrde, uz taktiku vojvode Mišića, povratio moral srpskoj vojsci, nakon čega je izvojevana veličanstvena pobeda. Samo u ovim borbama poginulo je 400 podoficira iz ovog bataljona - navodi naš sagovornik.
U prikupljanju istorijske građe pomogli su mnogi stručnjaci iz Grčke, Francuske i Italije, ali je, kaže, izostala pomoć nadležnih ministarstava u Srbiji.
- Srbija se, nažalost, nije na pravi način odužila žrtvama ovih heroja. Preživela ih je samo trećina, a nakon rata mnogi od njih su umrli u potpunoj bedi. Posle Drugog svetskog rata gotovo da ih niko nije ni pominjao, a, koliko znam, danas u Srbiji postoje samo tri spomenika posvećena ovim junacima - na planini Rajac, u Kragujevcu i u Gornjem Milanovcu. Premalo za toliko herojstvo i tolike žrtve intelektualnog cveta ondašnje Srbije - ističe Srećković, najavljujući nove knjige o dečacima herojima.
Pismo Nušićevog sina
Među 1.300 kaplara bio je i Strahinja Nušić Ban, sin čuvenog komediografa Branislava Nušića koji je, sluteći da će poginuti, napisao pismo ocu:
"Dragi Ago, ne žalio za mene. Ja sam pao na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi složno pripovedali... Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo. Osećao sam, štaviše, da bih mogao budućoj Srbiji korisno da poslužim. Ali... Takva je sudbina! Tvoj sin Ban."
Na koverti je napisao molbu onome ko ga nađe mrtvog da pismo preda adresantu.
