Istina o Sarajevskom atentatu (1): Baksuzni Vidovdan

"Istorija će biti naklonjena meni, budući da ću je ja pisati", rekao je uz čašu viskija Vinston Čerčil, nekadašnji premijer Britanije. Nijedna imperijalna sila tokom istorije nije odolela ovom izazovu da piše svoju verziju istorije. Danas, stotinu godina posle atentata pripadnika Mlade Bosne na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i početka Prvog svetskog rata, na Zapadu su u opticaju hiljadu i jedna verzija jedne slike o Velikom ratu: ko ga je započeo, zbog čega je počeo i ko ga je izazvao. I sa sasvim malo izuzetka, sve te verzije se mogu svesti pod Čerčilovu filozofemu da je istorija ono što stoji u tumačenjima onih koji je pišu.

Svečani doček Franca Ferdinanda u Sarajevu 

Dakle, Prvi svetski rat nije bio posledica naraslih konflikata i osvajačkih ambicija tadašnjih velikih sila. Danas ne bi bilo ni tog Velikog rata, ne bi možda bilo ni Drugog svetskog rata (kao posledice Prvog), da grupa terorista, srpskih fanatika, naoružana revolverima i bombama iz Srbije nije u Sarajevu ubila austrougarskog prestolonaslednika koji je imao nameru "da po svaku cenu sačuva mir" u Evropi. Da nije, dakle, bilo Gavrila Principa i drugova, lagodni mir bi vladao Evropom i svetom.

NAMERNO ODABRAN DAN
Knjiga "Mesečari: Kako je Evropa ušla u rat 1914", britanskog istoričara Kristofera Klarka, sažima svu istinu iz Čerčilove izreke: Gavrilo Princip je "terorista" kakvog je samo mogao da iznedri "srpski nacionalizam", a austrijski ambasador u Beogradu, u depeši odaslanoj u Beč posle atentata, ubistvo Ferdinanda još opisuje kao "životinjski čin".

U nedeljno jutro, na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, nadvojvoda Franc Ferdinand i njegova supruga Sofija stižu vozom sa Ilidže u Sarajevo i u svečanoj automobilskoj koloni kreću prema sarajevskoj Vijećnici, gradskoj opštini. U koloni je šest automobila. U prvom je gradonačelnik Sarajeva Fehim efendija Čurčić, sa fesom na glavi i obučen u tamno, svečano odelo. Iza njega je policijski načelnik Sarajeva, doktor Edmund Gerde. U drugim kolima sa otvorenom karoserijom, tako da ih Sarajlije poređane duž ulica mogu videti, voze se Nadvojvoda i njegova supruga Sofija. Nasuprot njima, na pomoćnom sedištu sedi guverner Bosne, general Oskar Poćorek; pored šofera je potpukovnik, grof Franc fon Harač. Iza Nadvojvodinog automobila su tri vozila sa lokalnom policijom i članovima Ferdinandove i guvernerove pratnje. Kolona ide obalom, duž Miljacke, kroz centar Sarajeva. Sa obe strane, na okolnim su padinama vile i kuće okružene voćnjacima. Iz gustog drveća štrče vrhovi minareta - uspomena na otomansku prošlost grada. Na suprotnoj, levoj strani su dućani i radnje malih trgovaca, piljara, ćurčija, kujundžija i svakovrsnih zanatlija, svako u svom delu mahale...

Prethodni dan bio je kišovit i hladan, ali ujutro 28. juna, Sarajevo je osvanulo obliveno suncem. Austrijanci su za posetu odabrali "baksuzan dan", beleži Klark. Na ovaj dan, Vidovdan, "otomanska vojska je porazila srpsku vojsku na Kosovu (1389. godine). Bio je to kraj srpske imperije na Balkanu... Sećanje na taj dan bilo je još živo i intenzivno u Srbiji, posebno jer je to bila prva proslava Vidovdana posle 'oslobođenja' prethodne godine, nakon Drugog balkanskog rata."

Knjiga Kristofera Klarka

Atentat na Franca Ferdinanda bio je, u interpretacijama gotovo celokupne britanske istoriografije, planiran i organizovan od Crne ruke u Beogradu, a uz "političku i logističku podršku tadašnje vlasti u Srbiji", u njenim "nacionalistički zadojenim krugovima", a naročito u njenom aparatu bezbednosti. Poseta Franca Ferdinanda Bosni, upravo na dan visokih emocija za Srbe, a neposredno posle oslobođenja Kosova u Balkanskom ratu, bila je prvorazredna provokacija. "Sveti kosovski plamen koji je inspirisao generacije (Srba) sada se razbuktao u moćnu vatru", prenosi Kristofer Klark tadašnje pisanje "Pijemonta", glasila Crne ruke, u kojem se proslavlja oslobođenje Kosova. On beleži kako "za srpske nacionaliste u samoj Srbiji, kao i u celoj srpskoj iredentističkoj mreži u Bosni, dolazak austrijskog prestolonaslednika u Sarajevo, predstavlja simboličnu uvredu koja zahteva adekvatan odgovor".

Zašto je Palata u Beču odabrala baš Vidovdan za dan posete Bosni u kojoj veliki deo stanovništva čine Srbi, ostaje neobjašnjeno, iako su u austrijskog prestonici bili svesni da je to provokacija "koja zahteva adekvatan odgovor". U knjizi Kristofera Klarka o ovome govori i bizarna notica ispisana u memoarima tadašnjeg austrougarskog ministra finansija Leona Belinskog: "Osetio sam šok Ferdinandove smrti još pre nego što je stigla vest o njoj." Tog kritičnog jutra, 28. juna 1914. u 11 sati ujutro, upravo u momentu atentata, on je čitao u Beču jutarnje novine, kada mu je pao pogled na program posete Nadvojvode Sarajevu: "Tog momenta osetio sam prisustvo smrti."

Sedam "terorista", organizovanih u dve ćelije, sastali su se u Sarajevu dan pre posete Bosni austrijskog prestolonaslednika, nadvojvode Franca Ferdinanda. Ujutro, na dan njegovog dolaska, rasporedili se se na određenom odstojanju uzduž obale Miljacke. Svi su oko pasa imali skrivene ručne bombe, ne veće od komada sapuna. Bombe su imale osigurače detonatora i upaljače tempirane da izazovu eksploziju u roku od 12 sekundi.

GREŠKA U PROCEDURI
Uobičajena procedura mera bezbednosti za ovakvu priliku bila je nerazumljivo manjkava, po nekima čak i sumnjivo manjkava. "Uprkos upozorenju da se može očekivati teroristički odgovor (na posetu), Nadvojvoda i njegova supruga vozili su se duž ulica krcatih ljudima lagano, u otvorenom automobilu, izloženi svakoj mogućoj opasnosti; pored toga su išli predvidivom, unapred obnarodovanom rutom. Nije bilo ni špalira vojnika koji bi u ovakvim prilikama bio obavezno postavljen uzduž pločnika. Kolona je, praktično, bila bez specijalne grupe Nadvojvodinih telohranitelja, jer se njen starešina greškom bio ukrcao u automobil sa tri lokalna, bosanska policajca, ostavljajući svoju grupu iza sebe još na železničkoj stanici. Imperijalni par je tako krenuo na poslednje putovanje, ne znajući da je bez neposrednog obezbeđenja. Princ Ferdinand je poslednja tri dana proveo, zajedno sa suprugom Sofijom, na obližnjem banjskom odmaralištu Ilidži, gde su, kako opisuje Klark u svojoj knjizi, bili okruženi "prijateljstvom i poštovanjem građana". Odatle su čak dozvolili sebi da se nenajavljeni odvezu u šetnju i kupovinu na sarajevski bazar Baščaršiju. "Ali ono što prilikom te šetnje carski par nije mogao da zna, bio je Gavrilo Princip, mladi bosanski Srbin koji će ih oboje ubiti samo tri dana kasnije. Među masom u bazaru Princip je snimao svaki njihov pokret."
 

Sutra - Istina o Sarajevskom atentatu (2): Ulični lov na Ferdinanda