Istina o Sarajevskom atentatu (3): Farsa od svečanog dočeka

U ovoj fazi drame činilo se da je Franc Ferdinand bio doneo dobru odluku kada je naredio da posle prvog incidenta kolona ipak nastavi put. Svi su stigli pred Vijećnicu gde se, međutim, odigrala bizarna scena: gradonačelnik Sarajeva Fehim efendija Ćurčić ima čast da održi svečani pozdravni govor. Sa pozicije na kojoj je čekao dolazak imperijalne kolone, Ćurčić je video da je cela stvar bila krenula naopako i da, prema tome, pozdravni tekst koji je bio pripremio, nije više u skladu sa nastalom situacijom.

Ubila ga tvrdoglavost: Franc Ferdinand i Sofija izlaze iz sarajevske Vijećnice

Ali, efendi Čurčić je bio previše uzbuđen i nervozan da bi u takvom stanju improvizovao drugi govor. Naprosto, nije bio u stanju da promeni bar nekoliko reči koje bi uzele u obzir ono što se upravo pre nekoliko trenutaka dogodilo.

PRINCIPOVI PUCNJI

U ovakvoj situaciji visokog emotivnog naboja, znojeći se obilato, efendija je istupio i drži govor u kojem je bilo i ovakvih bisera: "Duše svih građana prestoničkog grada Sarajeva u ovom trenutku su ispunjene srećom i sa naročitim entuzijazmom pozdravljaju Vašu uzvišenu posetu i kao što ste mogli da vidite - na najsrdačniji način"(!). Samo što je efendija Ćurčić počeo svoju visokoparnu tiradu, Nadvojvoda ga prekida i na gotovo brutalan način iskazuje svu svoju frustraciju i srdžbu koja ga je bila ispunila još od prvog atentata: - Ja sam došao ovde kao gost, a vaš narod me dočekuje bombama!

U nastaloj tišini posle ovog Ferdinandovog "šamara" gradonačelniku efendiji Čurčiću moglo se jasno čuti jecanje princeze Sofije koja je još uvek bila u dubokom šoku.
 

Gradonačelnik se obrukao: Fehim efendija Ćurčić

- Dobro, dobro, nastavite - oglasio se Ferdinand, da bi zatim došao red da se i on zahvali domaćinu na "dobrodošlici", ali se dogodila nova neprilika - ispostavilo se da je govor Nadvojvode, pripremljen za ovu priliku, bio nečitak zato što je bio sav uprljan krvlju dok se ovaj još nalazio u koloni, u četvrtom automobilu koji je prulikom pokušaja atentata najviše nastradao. Cela scena se završila improvizovanom zahvalnicom Ferdinada, koja je i sama bila vrsta krajnje ironije: "Od srca Vam se zahvaljujem zbog ovacija koje su meni i mojoj supruzi uputili vaši građani, naročito zbog toga što sam u njihovim očima mogao da pročitam zadovoljstvo što pokušaj atentata nije uspeo."

Ostalo je, međutim, pitanje kako da se poseta u ovakvim uslovima nastavi i da li ga na daljem prolasku kroz Sarajevo čekaju novi atentatori. Originalna maršruta posete predviđala je da se posle Vijećnice kolona okrene nadesno, od Baščaršije prema Ulici Franje Josifa i dalje kroz grad, prema Zemaljskom muzeju. Ferdinand pita guvrenera Bosne Oskara Poćoreka za mišljenje da li se može očekivati novi atentat. Poćorek odgovara da se nada kako do toga neće da dođe, ali "i pored svih preduzetiuh mera bezbednosti, ništa nije isključeno". Zato Poćorek savetuje da se otkaže ostatak programa posete i da kolona krene direktno nazad, prema Ilidži.

Poćorek predlaže alternativu, da se ide u njegovu, guvernerovu rezidenciju u blizini Konaka. U tom trenutku Nadvojvoda se već bio pribrao i izražava želju da vidi kakvo je stanje Poćorekovog ranjenog ađutanta, smeštenog u vojnu bolnicu austrijskog garnizona, na periferiji grada. Poseta Državnom muzeju je otkazana i kolona treba da krene direktno prema obali Miljacke umesto, kako je bilo predviđeno, Ulicom Franje Josifa gde bi mogli da budu raspoređeni drugi atentatori. Na ovoj tački maršrute bilo je odlučeno da se imperijalni par razdvoji, da Nadvojvoda ipak krene prema Muzeju, a nadvojvotkinja Sofija u rezidenciju guvernera Poćoreka.

Sofija, međutim, odlučuje da i ona ide u Muzej, pa joj Harač, ađutant Ferdinanda, ustupa svoje mesto u automobilu, a on sam staje na bočnu papuču kola, onu koja je okrenuta ka trotoaru prema reci, da bude telesna zaštita u slučaju novog napada "terorista". Kolona kreće nazad, ali će se ispostaviti da niko nije obavestio čelnog vozača o promeni maršrute, pa prolazeći kroz Baš Čaršiju, čelni automobil skreće kako je bilo provobitno predviđeno - u Ulicu Franje Josifa, dok automobil

Ferdinanda i supruge ne skreće, nego produžava dalje. U tom trenuku guverner Poćorek dovikuje vozaču da su krenuli pogrešnim putem i da treba da okrene prema Obali. Vozač gasi motor i automobil, koji nije imao komandu rikverca, sa imperijalnim parom zastaje da bi ga policajci iz drugih kola u koloni rukama pogurali nazad. Ovo je bio moment za Gavrila Principa: automobil sa imperijalnim parom bio se zaustavio nedaleko od mesta gde je on bio zauzeo poziciju, na desnoj strani ulice.

Pucanj iz blizine: Prizor atentata na austrijskog nadvojvodu

 

Na toj strani u automobilu sedeo je nadvojvoda Ferdinand. Automobil je bio gotovo potpuno usporio, što je bila idealna prilika da Princip obavi zadatak. Ali on, iznenađen neočekivano ukazanom prilikom, ne uspeva da na vreme izvuče bombu prikačenu na struk ispod kaputa. Umesto toga, Princip odlučuje da potegne revolver. Iskače napred i sa kratkog odstojanja ispaljuje dva metka, dok Harač, ađutant Ferdinanda, stojeći na papuči automobila, gleda nepomično, kao okamenjen, kako Princip puca u njegovog pretpostavljenog.

VIŠE SE NIJE PROBUDIO
U prvom momentu izgledalo je kao da je atentator promašio; Franc Ferdinand i njegova supruga ostali su nepomični na svojim sedištima, a u stvari već su bili mrtvi. Prvi metak prošao je kroz vrata automobila i pogodio Nadvojvotkinju u stomak. Drugi je pogodio Nadvojvodu u vrat i razorio mu vratnu aortu. Dok su kola jurila prema Konaku, Sofija se nagla na stranu i pala na kolena muža. Poćorek tog trenutka misli da se onesvestila od šoka, ali kad primeti da iz njenih usta teče krv, tek tada shvata da se dogodilo "nešto strašno". Ađutant Harač čuje Nadvojvodu kako jedva ponavlja: "Sofija, Sofija, nemoj da umreš! Morš da živiš zbog naše dece." Posle ovih reči, sa glave Ferdinadu pada šlem ukrašen nojevim perjem. Kada ga ađutant upita da li ga nešto boli, Ferdinand već u samrtnom ropcu, prošapće: "Nije ništa" i gubi svest da se više ne probudi.

Sutra - Istina o Sarajevskom atentatu (4): Hajka na zaverenike