Istina o Sarajevskom atentatu (6): Ratne trube u Beču
Da li je predsednik srpske vlade Nikola Pašić mogao da upotrebi vanredne mere i primiri beogradsku štampu, posebno je pitanje - u svakom slučaju, on je odlučio da to ne čini, stoji u knjizi Kristofera Klarka "Mesečari". Upravo ovim pitanjem se, povodom stogodišnjice Velikog rata, u poslednje vreme bave zapadni istoričari i uglavnom slažu u oceni da predsednik vlade Pašić nije intervenisao zato što je procenio da bi bilo kakva mera disciplinovanja beogradske štampe bila po njega politički opasna zbog opšteg raspoloženja u zemlji, i posebno zato što se sve odigravalo nakon žestokih sukoba (u maju 1914) njegovih radikala i "pretorijanskih elemenata u srpskoj vojsci".
Osim toga, na pomolu su bili novi izbori, zakazani za 14. mart 1914, pa je u uzavreloj predizbornoj kampanji Pašić teško mogao da bez velike političke štete ustane protiv "nacionalističkog raspoloženja u javnom mnjenju".
PAŠIĆ UPOZORAVA
Osetljivu političku atmosferu u Beogradu dodatno je opteretio Miroslav Spalajković, srpski izaslanik u Sankt Peterburgu, saopštenjem u ruskoj štampi, u kojem opravdava "pokret masa u Bosni" protiv austro-ugarske vlasti. U tom saopštenju Spalajković oštro osuđuje austrijske mere protiv tamošnjih "iredentistički nastrojenih Srba". U listu"Večernje vremja" srpski izaslanik kaže da vlasti u Beču izmišljaju neke antiaustrijske organizacije, uključujući "Crnu ruku" u Srbiji, za koju tvrdi da je čista izmišljotina Beča, da ne postoji. Istovremeno, negira da je oružje kojim je ubijen Ferdinand poreklom iz Srbije. I na kraju, povrh svega, srpski izaslanik u Petrogradu upozorava Beč da bi hapšenje "prominentnih Srba" u Bosni (posle atentata) moglo da dovede do vojne intervencije Srbije protiv Austro-ugarske monarhije. Čitajući arhivske dokumente iz tog vremena, Klark u svojoj knjizi o uzrocima koji su doveli do izbijanja Prvog svetskog rata zaključuje da je ova izjava srpskog emisara u Rusiji dodatno "zatrovala atmosferu" u Beču i došla kao naručena intervencionističkim krugovima u političkom, a naročito vojnom vrhu austrougarske imperije.
U govoru (29. juna) pred članovima vlade, 22 poslanika, više visokih funkcionera i predstavnika Srba iz raznih delova Austro-ugarske monarhije, Nikola Pašić upozorava da bi Austrija mogla da atentat u Sarajevu iskoristi protiv Srbije i kaže, istovremeno, da u slučaju da dođe do vojne intervencije, Srbija "neće oklevati da se brani i izvrši njenu nacionalnu dužnost". U knjizi "Mesečari: kako je Evropa uvučena u rat 1914", istoričar Kristofer Klark piše kako je ovakvo upozorenje Pašića bilo "iznenađujući istup" u nastaloj atmosferi posle atentata u Sarajevu.
U porukama - instrukcijama srpskim izaslanstvima u svetu (1. jula 1914.) Pašić zadržava istu liniju. Govori o "iskrenim i časnim" naporima Beograda koji su u bečkoj štampi dočekani "prljavim i zlim manipulacijama". Kaže da bečka štampa namerno iskrivljava ton kojim se u srpskoj štampi interpretira događaj u Sarajevu; odbija svaku pomisao da bi srpska vlada intervenisala u sprečavanju kritika na ono što Beograd smatra "provokacijama bečke štampe". Pašićevi kontakti sa austrijskim ministrima i diplomatama nisu nikada bili naročito ljubazni, a posebno ne nakon atentata u Sarajevu. Istina, trećeg jula, Pašić uverava austrijskog ambasadora da Beograd tretira ubistvo Ferdinanda "kao da se radi o jednom od naših vladara".
Hrvat sastavlja UltimatumBaron Aleksander fon Musulin, "ekspert za Srbiju" u austrijskom Ministarstvu spoljnih poslova, inače Hrvat i "prominentni antisrbin", biće jedan od sastavljača pismenog ultimatuma Srbiji. On, pak, smatra da je sarajevska kriza poslednja šansa da se "uz pomoć Hrvatske zaustavi pansrbijanizam i spreči ruski uticaj na Balkanu". |
Ali, u Beču su već bili presudili da se iza atentata nalazi upravo Beograd. Klark u svojoj knjizi citira jedan dokument iz austrijskog Ministarstva inostranih poslova, u kome stoji i ovo: "Pašićeve reči, nema sumnje, lepo zvuče, ali budući da dolaze iz zemlje sa tako vibrirajućom istorijom ubijanja kraljeva, one u austrijskim ušima zvuče neukusno, čak morbidno." Desetog jula 1914. godine, austrijski ambasador u Beogradu, Riter fon Štork, sreo se sa generalnim sekretarom srpskog Ministarstva inostranih dela Slavkom Grujićem da bi ga pitao šta srpska policija preduzima da pohvata konce sarajevske zavere, koji, po austrijskim podacima, vode prema Srbiji. Grujić odgovara da policija ništa ne preduzima, i kao da je pao s neba, pita ambasadora da li Beč želi da policija Srbije stupi u akciju.
Posle ovog susreta, austrijski dokumenti beleže da je, na Grujićevo traženje, ministar unutrašnjih dela Srbije Stojan Protić naredio šefu beogradske policije Lareviću, da prouči eventualne veze atentatora u Sarajevu sa Beogradom. U izrazito ironičnom tonu, Klark u svojoj knjizi zaključuje: "Sedmicu kasnije, Lazarević, sav srećan i zadovoljan, zvanično saopštava da 'istraga' pokazuje kako događaj u Sarajevu nema ama baš nikakve veze sa Beogradom." U Beču tog trenutka zaključuju da se sa Beogradom "ne može razgovarati kao sa iskrenim partnerom".
Beleži se da su Pašićeve reči bile "prazna priča", da ništa nije preduzeto ni protiv "Crne ruke", a da je njen rukovodilac Apis ostao i dalje na funkciji. Dokumenti o ovim događajima govore, a Klark u "Mesečarima" citira da je "bez obzira na manevre iz Beograda, u Beču već bio postignut konsenzus da jedino vojna akcija može da reši problem "mahinacija" Beograda: 'Nešto mora da se preduzme kao odgovor na provokaciju Srbije'". Ojačani brojno i ujedinjeni kao nikada do tada, jastrebovi u vojnom i političkom vrhu u Beču prisilili su, beleži Klark, ministra spoljnih poslova Leopolda fon Berhtolda, da preduzme "neodložnu akciju".
Istina o Sarajevskom atentatu: |
U pisanom demaršu koji su mu uputili stoje i ove reči Ritera fon Štorka, inicijatora peticije: "Prošle godine bio sam slobodan da vam predložim kako da tretiramo srpski bezobrazluk bez upotrebe sile, ali sada stvar je dobila sasvim novi karakter: vreme je da napustimo zabludu da u ratu sa Srbijom ne bismo ništa postigli. Naprotiv, sada moramo da upotrebimo pruženu priliku i da bez ikakvih skrupula kaznimo Srbiju za naneseni udarac Monarhiji." Načelnik Generalštaba, Konrad, bio je još direktniji; traži neodložnu mobilizaciju i oružnu akciju "bez ikakvog daljeg diplomatskog natezanja sa Srbijom".
Ministar rata Krobatin izjavljuje sa svoje strane da je rat jedini izlaz "iz ove nevolje u koju je zapala Monarhija". A ministar Berthold u svojim memoarima, nastalu atmosferu u Beču opisuje sa tri reči: "Rat, rat, rat"... Iz Sarajeva, guverner Oskar Poćorek traži takođe "direktnu i neodložnu vojnu akciju na Beograd". U pismu caru alarmira da Monarhija "nema više vremena" i ako se bez oklevanja ne krene u rat, "Bosnom se više neće moći upravljati, čak i veći broj austrijskih trupa neće više biti od koristi, jer će posvuda biti razapeta 'srpska teroristička mreža'".
ČERČILOVA "BOLEST"
Kao i većina zapadnih imperijalnih tumačenja Sarajevskog atentata i uzroka Prvog svetskog rata, Klarkova knjiga "Mesečari: kako je Evropa uvučena u rat 1914." boluje od Čerčilove dogme: "Istorija će biti blagonaklona prema meni budući da ću je ja pisati." Pa zato u zaključku stoji da je "Sarajevo razorilo svaku nadu u evropski mir"!? Imperijalne ambicije tadašnjih velikih sila, pre svega Austro-ugarske, nisu, dakle, uništile nadu u mir, sve i da je nade u mir bilo. Tu nadu su uništila dva metka Gavrila Principa u sarajevskoj ulici koja se, kakve li groteske, još zvala ulica Franje Josifa. Još samo da od skribenata koji su ovih dana krenuli da budu blagonakloni prema sebi kada pišu evropsku istoriju da dobijemo prost odgovor na prosto pitanje: A šta je austrijski nadvojvoda tražio u okupiranoj, tuđoj zemlji? I šta je u Sarajevu očekivao od Srba? Hrizanteme?
