Istina o Sarajevskom atentatu (4): Hajka na zaverenike

Sofija, supruga Franca Ferdinanda, već je bila mrtva kada je njihov automobil stigao pred Konak posle Principovog atentata. Ferdinand je bio u komi. Nešto kasnije, svi koji su se našli oko Ferdinandove postelje pogledali su se i složili da je Prestolonaslednik mrtav. Bilo je tačno 11 sati pre podne kada su vest o smrti objavila sva zvona u Sarajevu. Sudska istraga o atentatu počela je odmah nakon što je Gavrilo Princip ispalio dva metka. Sam Princip pao je u ruke gomili još na mestu atentata. Neko iz mase mu je izbio revolver iz ruke i to u momentu kada ga je bio primakao slepoočnici u nameri da se ubije.

Zaverenici: Grabež, Ciganović i Princip
 

PRINCIP PRED SUDIJOM
Već nekoliko sati po atentatu, još u grčevima od male doze cijanida, sav u krvi od zadobijenih udaraca, Princip je izveden pred austrijskog sudiju Lea Pfefera. "Mladi ubica", kako je zabeležio kasnije Pfefer "bio je mršav, sitan, bledožut; bilo je, naprosto, nemoguće zamisliti da je takav čovek mogao da počini tako ozbiljan zločin". U prvim trenucima policijske istrage izgledalo je kao da Princip nije u stanju da odgovara na pitanja. Ali, kada se našao licem u lice sa sudijom, odgovarao je "perfektnom jasnoćom i glasom koji je polagano bivao sve jači i jači". Sudija je kasnije zabeležio da je sledećih dana Princip "herojski nastojao" da ne otkrije mrežu zločina i ko stoji iz njega.

Na prvom saslušanju 28. juna, tvrdio je da je delovao potpuno sam i negirao svaku vezu sa Čabrinovićem: "Kada sam čuo eksploziju rekao sam sebi: eto nekoga ko oseća isto kao i ja". Sledećeg dana, 29. juna dodao je nove detalje u potvrdu svoje priče. Bio je, kako stoji u Klarkovim "Mesečarima" na osnovu austrijskih i nemačkih arhiva, toliko šokiran eksplozijom Čabrinovićeve bombe da je zaboravio da puca kada je automobil Ferdinanda prolazio i ispred njega, pa je, navodi dalje, bio prinuđen da pronađe novu poziciju sa koje će da puca. Sam Čabrinović je na početku isleđivanja uglavnom potvrdio ovu priču: da je i on nastupao samostalno, upotrebljavajući bombu koju je nabavio "od jednog anarhiste iz Beograda" čijeg imena nije mogao da se seti.

Ali, već sledećeg jutra, Čabrinović iznenada menja priču. Sada priznaje da su on i Princip zajedno, u Beogradu, isplanirali atentat. Oružje su nabavili od "bivših istomišljenika", ljudi koji su učestvovali u balkanskim ratovima. Ti ljudi su, rekao je Čabrinović, zadržali oružje i nakon mobilizacije. Čabrinović je kao učesnika pomenuo i ime železničkog službenika, Ciganovića, čoveka iz donjeg ešalona Apisovog lanca komande. (Dragutin Dimitrijević Apis, oficir Vojske Srbije i učesnik u atentatu na kraljevski par Obrenovića, prim. prir). Kada je Princip sutradan suočen sa ovim detaljem, priznao je da je radio u konspiraciji sa Čabrinovićem. U ovoj fazi istrage, pretpostavljalo se da će se proces isleđivanja zaključiti na ovoj tački: dva mlada atentatora slažu se u priči koja uz to izgleda samooptužujuća i verodostojna. Prema dokumentima na koje se oslanja britanski istoričar Kristofer Klark, sudija Pfefer nije bio suviše agresivan u ispitivanju. Ključni zaverenici priznali su uloge u zaveri i bez posebnih mera prisile.

Sačuvani u arhivu Sarajeva: Pištolji i bombe atentatora

Jedino što sudija Pfefer nije znao bio je mali, ali važan detalj - da su dvojica atentatora, smešteni u susednim zatvorskim ćelijama, uspeli da se međusobno dogovaraju kucanjem u zid. Slali su jedan drugom šifrovane poruke "metodom koju su naučili čitajući ruske romane". Dva mlada atentatora, Princip i Čabrinović, priznali su u istrazi da su radili u tandemu i na toj tački bi se cela istraga o atentatu pripadnika organizacije "Mlada Bosna" na austrijskog prestolonaslednika i zaustavila da nije u međuvremenu došlo da novih, uostalom rutinskih, policijskih hapšenja koja su najednom otvorila vrata novim sumanjama da se iza svega nalazi šira grupa ljudi. Među onima koji su pali u ruke policiji bio je i Danilo Ilić.

U momentu hapšenja policija nije imala nikakve čvrste indicije o njegovoj umešanosti u atentat. Znali su samo da je poznanik Gavrila Principa i da je član "Srpskog nacionalnog pokreta". Ilić u trenutku hapšenja nije znao koliko je policija uopšte obaveštena o njegovoj ulozi u zaveri; mogao je jedino da sumnja da su ga možda Čabrinović i Princip, ili možda obojica, pomenuli u istrazi. U takvoj situaciji, Ilić obećava sudiji da će kazati sve što zna ukoliko ga sud poštedi smrtne kazne. Sudija Pfefer nije imao ovlašćenje za takvo obećanje, ali mu skreće pažnju da austrijski zakon predviđa u ovakvim slučajevima blaže kazne. Ovo je Iliću bilo dovoljno.

Ono što je posle toga ispričao sudiji srušilo je iz temelja Principovu i Čabrinovićevu konstrukciju. Rekao je da su atentatori deo mreže od 7 članova i cela istraga je time ušla u novu teritoriju. Trojica članova grupe, ispričao je Ilić, došli su iz Beograda, a ostalu trojicu je regrutovao Čabrinović u Sarajevu. Naveo je sva imena i ukazao na sva mesta na kojima bi oni mogli da se kriju. U policijskoj raciji koja je usledila, prvi je pao Trifko Grabež, jedan iz "beogradske trojke". Kada je Princip ispalio metke u Ferdinanda i Sofiju, Grabež je odmah osmislio plan kako da otkloni sumnju da je učestvovao u atentatu. Lagano je odšetao sa mesta atentata do svog ujaka na periferiji Sarajeva. Tamo je sakrio revolver i ručnu bombu. Otišao je zatim do drugog ujaka, poslanika u Skupštini Bosne, gde je proveo noć. Sledećeg jutra ukrcao se na voz za Pale odakle je nameravao da se prebaci do Srbije.

Uhapšen je upravo kada je trebalo da pređe granicu. Jedino Mehmedbašić, prvi u nizu atentatora, nije bio uhvaćen - bio je već prešao granicu prema Crnoj Gori. Ali, i bez Mehmedbašića policija je već imala u rukama dovoljno podataka. Ilić je u njegovom iskazu naveo i široki broj ljudi koji su, direktno ili indirektno, doprineli organizovanju atentata.

Rekonstrukcija veze atentatora sa Srbijom išla je nešto teže. Oružje atentatora bilo je, istina, poreklom iz Srbije - bombe su nosile znakove Fabrike oružja u Kragujevcu. Ujutro, 29. juna, samo dan posle atentata, Čabrinović u isleđenju imenuje izvesnog Ciganovića kao čoveka koji ih je snabdeo pištoljima i bombama iz Beograda.
 

VEZA SA CRNOM RUKOM
Ciganović je bosanski Srbin u egzilu u Srbiji; bio je relativno nisko u lancu atentata i njegovi iskazi u policiji nisu još uvek vodili ka direktnom učešću zvanične Srbije u atentatu. Italijanski istoričar Albertini u opširnom elaboratu o Sarajevskom atentatu tvrdi da je Ciganović "radio za Nikolu Pašića kao agent i krtica ubačena u organizaciju Crna Ruka (Apis). Ispitivanje Ciganovića je, međutim, utvrdilo da se, prema Albertiniju, preko njega atentat ne može povezati sa zvaničnom Srbijom.

Ali je zato ime majora Voje Tankosića (koga je u isleđivanju pomenuo Čabrinović) bilo od većeg značaja. Tankosić je bio lični saradnik Apisa, šefa obaveštajne službe u Srbiji. Ilić je rekao islednicima da Tankosić ne samo da je atentatore snabdeo oružjem, nego ih je u Beogradu obučavao rukovanju oružjem i bombama, pored toga što im je naložio da moraju da izvrše samoubistvo ako im zapreti hapšenje. Tek kad ih je sudija suočio sa Ilićem, Princip, Čabrinović i Grabež su priznali da je Tankosić bio uključen u pripremu atentata. U ovoj fazi istrage bile su prošle već dve sedmice od atentata "a da Austrijanci nisu uspeli da se dokopaju Apisa, stvarnog organizatora atentata na Franca Ferdinanda", navodi Klark.

Sutra - Istina o Sarajevskom atentatu (5): Srbija postaje meta