Dve decenije od Oluje: Pod svojim krovom ali daleko od kuće
Busije, najveće izbegličko naselje na Balkanu, "niklo" je 1997. godine u vreme dok su Šešeljevi radikali vladali opštinom Zemun. Zato danas mnogi Busije nazivaju Šešeljgradom.
Većina od 5.000 stanovnika, koliko se procenjuje da ih Busije imaju, oseća se i danas kao da su ni na nebu, ni na zemlji.
- Istrgnuti smo iz korena, na silu izmešteni! Ustaše su nas poterale puškama, snajperima i topovima, bežali smo na traktorima i prikolicima, peške, a mnogi nikad nisu stigli, pobilo ih u koloni. Krenuli smo s kućnih pragova još sanjivi, u nepoznato, samo da spasemo gole život. Slike kilometarskih izbegličkih kolona su obišle svet, ali niko nije reagovao. Mi smo stvarnost koju bi svi da zaborave, ali i najveća sramota onih koji se diče demokratijom - kaže za "Vesti" Jovan Vučenović (67).
Rođen je u selu Koljane. Do "Oluje" je živeo u Kninu. U Busijama je sagradio novu kuću, sazidanu od znoja, suza i mobe, za koju još nema vlasnički list. Kako vreme prolazi sve više mu nedostaju planinski venci Dinare i vrleti po kojima je i vezanih očiju mogao da hoda...
Dve decenije od "Oluje":
- Dva dana pre početka "Oluje" morao sam da napustim odbrambenu liniju zbog sahrane tašte. Predosećao sam da nešto ne valja. Uveče, kada sam legao, san mi nije dolazio na oči, a pred zoru me trglo tutnjanje, pucanje, povici, jauci i čudan neopisiv huk - priseća se Jovan udružene ofanzive hrvatske vojske i policije i Hrvatskog vijeća odbrane (bosanski Hrvati) kojom je iz Dalmacije, Like, Korduna i Banije proterano više od 220. 000 Srba.
Nema gde da se vrati iz bolnice
Sve kuće u Busijama, njih oko 1.500 kriju teške životne priče. Jedna od njih je i nezavršena kuća od 40-ak kvadrata čija je gradnja započeta 1997. godine i trebalo je da bude dom Slobodana Bujanovića. Ali njen vlasnik je nikada nije završio. - Slobodan, sada u sedmoj deceniji života, nije nigde mogao da se zaposli, bez roda je i poroda, nije imao ko ni da mu pomogne, a on je ponosno ćutao, pomoć nije tražio. Sada je oboleo od kancera, leči se u Kliničkom centru Srbije. Kada ga otpuste, nema gde da se vrati. Mi komšije smo se organizovali da Slobodanovu kuću makar stavimo pod krov, ali teško da ćemo u tome uspeti bez pomoći drugih ljudi - kaže za "Vesti" Sarajlija Siniša Drašković (47).
- Imao sam "tristaća", ali nisam krenuo njime, već komšijnim traktorom. Iz moje kuće je pošlo nas petoro, moji roditelji, supruga, ćerka i ja, a na prikolici nas je dočekalo još 20-ak komšija i rođaka. Na putu nas je pratilo štektanje, pucanje, lelek i jauci ranjenih. Za nama je odjekivalo jezivo zavijanje životinja i to mi za života ne možemo zaboraviti - priča Jovan.
Kad je stigao u Banjaluku, prvo je pokušao da nađe sina, koji je bio u vojnoj rezervi u Petrinji i našao ga u "Boriku".
Silom naučili sve da rade
- Kad smo se konačno skrasili i počeli da se kućimo, imali smo drugi problem. Morali smo da naučimo razne zanate jer para za majstore nismo imali. Svaku ciglu sam svojom rukom uzidao, svu struju razveo po kući. Ali, koliko god danas da radim, ne mogu da zaradim ono što sam nekad imao - kaže Rajko Popović.
Rajko Popović (40) živi u Šimanovcima, ali gotovo svakodnevno dolazi u Busije kod svojih zemljaka na čašicu razgovora.
- Sa Korduna, iz rodnog sela Gejkovac, poterale su me ustaše, isto kao u Drugom svetskom ratu, samo što je "Oluja" bila još perfidnija. Novo vreme, novo ratovanje... Sve smo već rekli, u našoj štali u Gejkovcu imali smo stoku vrednu ondašnjih 30.000 nemačkih maraka, nikada više nećemo imati takvu materijalnu sigurnost. Ma koliko radio ne mogu da nadomestim ono što nam je oteto - kaže Rajko i dodaje da ga susreti sa zemljacima i zajednička sećanja održavaju u životu.
- Evo i posle dve decenije, mi se i dalje prilagođavamo. Uvek ćemo biti i osećati se kao izbeglice, jer ono što smo preživeli, živa duša ne zaboravlja - zaključuje Popović za "Vesti".
