Dve decenije od Oluje: Prepoznala rođake u koloni
Punih 20 godina od progona Srba iz Hrvatske u zloglasnoj akciji "Oluja", dve decenije tuge, nade i sećanja na veliku tragediju srpskog naroda. Od 250.000 prognanih malo ih se vratilo na svoja ognjišta, a danas su rasuti po celom svetu. Daleko od otadžbine neki su uspeli da sviju novo gnezdo, krenu iz početka i postanu uspešni ljudi. U narednih nekoliko dana "Vesti" će doneti ispovesti onih koji su preživeli egzodus, a sada žive u Americi, Evropi i Australiji.
Valentinu Jovanović, rođenu Urukalo, iz Štutgarta, najlepše uspomene vezuju za Dalmaciju, za sela Bratiškovci i Plastovo kraj Skradina, odakle su njeni roditelji.
Oni su radili u Nemačkoj, gde je Violeta rođena, želeći da od ušteđevine naprave motel u Zadru. Violeta je često kao dete sa njima odlazila za Dalmaciju. Seća se da je tada govorila "Auf Wiedersehen Deutschland, ja se ne vraćam, meni je ovde lepše".
Zato se čudila kada su joj roditelji, iako je kuća u Zadru bila skoro gotova, rekli da nema ništa od povratka u Dalmaciju i da je njihova budućnost u Nemačkoj.
- Kasnije sam shvatila zašto su me roditelji u Zadru uvek nazivali Tina, a ne Valentina, moju sestru Sandra, a ne Aleksandra, zašto smo u Štutgartu i na selu redovno išli u crkvu, a u Zadru nismo - kaže Valentina koja za "Vesti" priča kako je doživela "Oluju" i izgon svojih rođaka i kako danas rado odlazi u zavičaj svojih roditelja.
Svi smo naši
Violeta je veoma uzbuđena pred svaki odlazak u Dalmaciju. Kada stgne u selo, grli svakog koga tamo zatekne jer svi znaju ko je ko i ko je čiji.
- To je dedovina, to je otadžbina. To sam ja. Dalmatinka - kaže Valentina.
- Kada je "Oluja" počela moji roditelji su odmah otišli za Srbiju da dočekaju rodbinu, a sestra i ja smo ostale u Nemačkoj. Iako sam imala 19 godina, osećala sam veliki strah, gotovo isti kao i kada smo svojevremeno saznali da su Hrvati zauzeli našu kuću. U Štutgartu se tih avgustovskih dana 1995. sestra i ja nismo odvajale od televizora. Gledale smo kolone izbeglica iz Krajine i u jednom trenutku prepoznali našu sestru od ujaka i babu Anu. Bile su na crvenom traktoru, istom onom kojim su nas decu vodili na kupanje na reku Krku. Srećni smo što su žive, što idu ka Srbiji, što su izbegle zlo. Pokušavamo još nekoga da raspoznamo, ali se slike na ekranu brzo menjaju. Hoću da zovem mamu, da joj kažem da sam videla Dadu i babu, ali telefoni ne rade. Krijem strah i suze od sestre, mala je, da se ne uplaši - priseća se tih dana Violeta.
Za to vreme njeni roditelji dočekivali su u Rumi brojnu rodbinu iz kolone, pomagali im, pružili najosnovniju pomoć. Neki su tu ostali, drugi otišli u Pazovu, treći za Beograd ili Novi Sad.
Tek godinu dana kasnije Valentina je saznala detalje njihovog izgona iz Krajine i dolaska u Srbiju, kako su bili nesrećni, gladni, žedni, prljavi.
- Oni koji su došli na traktoru ili u automobilu makar su imali neku vrednost, a šta je mogao onaj koji je stigao samo s ikonom u ruci - kaže Valentina.
Konobe više ne mirišu na vino
Deset godina nakon "Oluje" Violeta nije išla za Hrvatsku.
- Plašila sam se prizora - zapaljenih, porušenih kuća, zaraslih avlija... Nisam bila spremna da se odreknem slika iz detinjstva. Danas imam troje dece a kada idemo na odmor, oni znaju da idemo tamo gde se srpski zbori. Vreme je došlo da im na licu mesta objasnim zašto selo danas ne izgleda kao u mom detinjstvu, zašto konobe više ne mirišu na vino i lozu, zašto se dalmatinski pršuti ne suše tu već na Zlatiboru, zašto se kruv ne peče ispod peke... Zašto se tamo gde se kupaju Srbi, ne kupaju Hrvati i zašto te plaže nazivaju Ada Ciganlija ili četnička plaža. Zašto berem smilje i lavandu i nosim za Nemačku. Zašto pevam pesme Jandrije Baljka, mog rođaka, osnivača grupe Jandrijino jato - priča Violeta.
Ipak, njeni rođaci su, kao i mnogi drugi izbegli Krajišnici, po dolasku u Srbiju odmah počeli da prave sebi novo gnezdo.
- Kada su mogli graditi kuće u kršnoj Dalmaciji, kako ne bi mogli u ravnoj i plodnoj Vojvodini? Svi su se dobro snašli, hvala Bogu. Neverovatno je kako su svi ti ljudi veliki stvaraoci. Deca koja su bila u koloni odrasla su u međuvremenu, nema razlike između njih i starosedelaca sem što pored srpskih poseduju i hrvatske dokumente, i što stalno jure u zavičaj svojih roditelja.
Selo budi pesma, a za Nikoljdan, Badnji dan, Božić, Svetog Stevana, Svetog Savu i na Petrovdan zvono crkve Svetog Nikole podignute još 1592. godine - priča Valentina. Dodaje da je njihovo, kao i sva ostala sela u Dalmaciji "uspavano" jer su se vratili i tamo žive samo stariji ljudi.
- U maminom selu, od njene rodbine, sada živi samo njih troje.
Dve decenije od Oluje:
Ovog leta tamo ih je četrnaestoro. Pristigla deca, unuci iz Srbije, Republike Srpske, Nemačke, Austrije da pomognu u vinogradu i maslinjaku. Selom se kreću automobili srpskih registracija, čuje se ekavica kod mladih, dok se stariji opuštaju u bukovičkom dijalektu, ide se na sajam za Preobraženje u manastir Krka, upušta u ćakule.
Posle će oni koji ostanu prepričavati utiske godinu dana. Sve do idućeg leta - prenela je "Vestima" deo atmosfere Valentina Jovanović.
