Dve decenije od "Oluje": U jednoj noći ostali bez svega
U selu Vojnovac, na granici Like i Gorskog kotara, bilo je više od 200 srpskih kuća u kojima su živeli vredni domaćini. Milanko Mudrić je imao 12 hektara obradive zemlje, livada i šume i veliku kuću. Bežeći od "Oluje" krenuo je zajedno sa svim meštanima na put bez povratka i stigao do Sremske Mitrovice, gde i danas živi i muči se. Željko Mudrić je brat Gordane Urošević koja živi u Minhenu.
- U noći kada je počela "Oluja" moji roditelji i brat sa porodicom bili su u našoj kući. Neko im je javio da se svi meštani okupe na mestu koje smo zvali poligon. Svi su se okupili osim jedne bake kojoj niko nije stigao da javi jer je živela na kraj sela. Rečeno im je da više ne mogu ostati kod svojih kuća i da moraju odmah da krenu - suznih očiju govori za "Vesti" Gordana.
Njezin otac Milanko Mudrić, majka Marija i brat Željko sa porodicom ostavili su sve što su teškim radom sticali decenijama. Danima su putovali i stigli do Sremske Mitrovice. Tamo su kasnije umrli Gordanini roditelji, a brat i danas tu živi, boreći se za egzistenciju i "već punih 20 godina spava samo četiri sata".
Milanko Mudrić je radio u šumariji i uz to obrađivao zemlju. On je imao 12 hektara obradive zemlje, livada i šume i veliku kuću na sprat. Posle odlaska meštana, hrvatski "oslobodioci" krenuli su u pljačku srpske imovine. Kamionima su odvozili sve što su našli u kućama i okućnicama. Svedok svega toga je Srpkinja, koja je ostala u selu i kojoj su hrvatski vojnici poklonili život.
- Prva žrtva u našem kraju bio je Stevo Radošević, koga su ubili hrvatski policajci prilikom povratka kući. On je bio sa članovima lovačkog društva. Kada je posle ponoći krenuo kući sa lovačkom puškom na ramenu sreli su ga hrvatski policajci i ubili - priča Gordana.
Kuća i zemlja porodice Mudrić, kao i ostalih Srba u Vojnovcu, ustupljeni su Hrvatima doseljenima iz BiH.
- Naša kuća je jedno vreme bila napuštena, a onda su se u nju uselili Hrvati iz Bosne. Kada smo 2011. godine prvi put posle "Oluje" otišli da posetimo našu kuću, izašla je žena koja nas je ljubazno primila i rekla da ona ne sme da nas pusti u kuću, jer njezine komšije su ljudi koji su bili u ratu i da se ona zbog toga plaši za sebe. Tražili smo od nje naše dokumente, diplome, fotografije, a ona nam je rekla da ništa od toga nema, jer je sve spaljeno. Kasnije smo uspeli da prodamo kuću, a zemlju nismo mogli jer nam je advokatica rekla da "nemamo pravo na zemlju" - priseća se Gordana.
Naša sagovornica je, inače, posle završene srednje medicinske škole, šest godina radila kao maser u košarkaškom klubu Cibona u Zagrebu. Kako se našla u Minhenu?
- Policija je 1991. godine često dolazila u prostorije Cibone, naročito u vreme borbi u Vukovaru. Direktor nam je rekao da će mesec dana Cibona biti zatvorena. Tada sam dobila poziv iz Minhena, sestra mog direktora htela je da dođem na doček Nove godine kod njih. Tada su već u Nemačkoj počeli da daju duldung (privremena dozvola boravka). Otišla sam i ostala u Minhenu - kaže Gordana.
Ona više nema želju da ponovo ode u Vojnovac, koji je poslednji put posetila pre četiri godine sa suprugom Draganom i sinom Aleksandrom.
- To sve boli kao da je deo tela otkinut. Nikada nije zarasla ta teška rana - priznaje Gordana.
Na ispitu kod Budakove ćerke
Gordana se i danas seća saveta svoje nastavnice Hrvatice koja joj je govorila da nikada ne treba da kaže šta je po nacionalnosti.
- Kada sam u Zagrebu upisala srednju medicinsku školu pitali su me šta sam, a ja sam rekla - Jugoslovenka. Insistirali su da se opredelim da li sam katolkinja ili pravoslavka. Rekla sam da mi je otac pravoslavac, a majka katolkinja, a da sam ja pravoslavka. Zbog toga sam jedva završila četvrti razred medicinske škole. Maltretirala me profesorka predmeta Nega bolesnika, kćerka ustaše Mile Budaka. Kada sam tražila da polažem pred komisijom taj predmet, ona mi je dala dvojku - seća se Gordana.
