Dve decenije od "Oluje": Srušili kuću za minut, novu čeka 22 godine

Punih 20 godina od progona Srba iz Hrvatske u zloglasnoj akciji "Oluja", dve decenije tuge, nade i sećanja na veliku tragediju srpskog naroda. Od 250.000 prognanih malo ih se vratilo na svoja ognjišta, a danas su rasuti po celom svetu. Daleko od otadžbine neki su uspeli da sviju novo gnezdo, krenu iz početka i postanu uspešni ljudi. U narednih nekoliko dana "Vesti" će doneti ispovesti onih koji su preživeli egzodus, a sada žive u Americi, Evropi i Australiji.

Uspeo i u Nemačkoj: Mile Mihajlović u svom dvorištu u Hanoveru

- Kad je "Oluja" stigla do Veljuna na Kordunu, moja majka Dušanka i tetka Ljubica, očeva sestra, našle su se na traktoru, u iscrpljujućem putu za Srbiju. Sedam dana je trajalo putovanje do Rume. Tetka je u Rumi umrla, a majka se vratila u Veljun, gde i danas živi. Njoj je njeno selo bilo i ostalo najdraže i najlepše mesto na svetu - kaže Mile Mihajlović.

Ovo je sve što je sagovornik "Vesti" Mile Mihajlović (58) koji od januara 1992. godine živi u Hanoveru, hteo da ispriča o hrvatskoj vojno-policijskoj akciji koja je proterala njegove zemljake iz njihovih domova.

Mihajloviću je prethodnica "Oluje" stigla ranije nego njegovim sunarodnicima. On je, naime, morao da napusti Karlovac već početkom rata, u septembru 1991. godine.

- Kada sam osetio da u svom gradu više nisam bezbedan, s porodicom sam se sklonio u Rovinj. Pojedini prijatelji Hrvati počeli su da me izbegavaju. Poneki bi me hladno i pozdravio, ali su bili sve ređi oni koji bi mi i ruku pružili.

Ubrzo nakon odlaska iz Karlovca naša kuća je minirana. Moja supruga Ljilja, koja je kao Hrvatica mogla lakše da se kreće, otišla je u Karlovac i kuću "pokrpala", međutim, dve godine kasnije srušena je do temelja - priča Mile koji je kao mašinski tehničar dobro zarađivao u tada moćnoj Jugoturbini. Supruga, inženjer agronomije, imala je takođe velike prihode radeći u Agrokopu.

U svojoj 200 kvadrata velikoj kući u Karlovcu otvorili su poljoprivrednu apoteku. Otac Vladimir je radio u Nemačkoj, a majka Dušanka nije htela iz Veljuna, tridesetak kilometara udaljenog od Karlovca. Starija ćerka Maja išla je u treći razred, a šestogodišnja Maša tek se spremala da pođe u prvi.

- Živeli smo lepo, imali smo sve, čak i mercedes 123, nismo ni slutili da ćemo završiti u Nemačkoj - konstatuje Mile koji je u januaru 1992. dobio sam vizu na tri meseca radi posete bolesnom ocu u Hanoveru.

- Kasnije su mi vizu produžavali svaka tri meseca, jer sam se u maju 1992. zaposlio u firmi "Nikolić Gabel štapler GmbH". Posle nekoliko produžetaka boravka od policije je dobio nalog da napusti Nemačku.

- Potražio sam pomoć advokata, a dok je proces trajao u firmi smo napravili dva patenta koja su bitno unapredila tehniku viljuškara. Patentni ured je to priznao i registrovao, a posle tog uspeha za moj boravak u Nemačkoj založila se i Privredna komora. U julu 1993. u Hanover je sa decom stigla supruga i život je počeo da se normalizuje - priča Mihajlović. Nakon 15 godina provedenih u firmi "Nikolić Gabel štapler" prešao je u sličnu firmu " Lindevilenbrek" gde i danas radi. Ćerke su završile škole, pa je i supruga počela da radi.

- Maja je diplomirala mašinstvo, a Maša pravo i advokaturu. Maja radi kod Boša u Getingenu, a Maša je advokaturu napustila i prešla kod Lufthanze. Veselimo se njihovim posetama, naročito kada Maja dođe sa desetogodišnjom Valentinom. Najradosniji smo kada svi zajedno krenemo na godišnji kod bake Zlatice u Karlovac ili kod Dušanke u Veljun - završava Mile.

Već iduće godine na godišnji odmor ići će u svoju obnovljenu kuću u Karlovcu koju mu, uz pomoć Programa EU, na mestu porušene, gradi država Hrvatska.