Sve što imamo dugujemo rasejanju
Srbija i Srbi ne mogu opstati bez dijaspore - kaže za "Vesti" Milena Milanović, kulturolog i publicista, dobitnica nagrade za životno delo Akademije "Ivo Andrić". Autorka je brojnih naučno-istraživačkih radova, kao i projekta Enciklopedije XX veka sa 15 tematskih oblasti, među kojima su "Srbi u svetu - ko je ko" i "Srpski pisci u rasejanju" koji izlazi u junu.
Koliko Vam znači nagrada?
- Ja sam tokom karijere bila nekako iznad svega toga. Sve te nagrade, svi ti načini podsećanja i sećanja koje smo uveli u praksu mogli bi i drugačije da izgledaju. Ceo životni opus mi je usmeren na dijasporu, na beleženje, na želju da se ljudi bolje upoznaju i sarađuju. Sve to ostaje i to je za mene moja nagrada.
Bez pomoći matice
Zanimljivo je da za ovaj kapitalni projekat gospođa Milanović nije mogla da računa na finansijsku pomoć matične države.
- Ja ne mogu u našoj zemlji da konkurišem za novac jer afirmišem dela koja nisu nastala u Srbiji, bez obzira što nas promovišu i što su na srpskom jeziku - kaže Milena Milanović.
U čemu ste videli značaj dijaspore?
- Srbija i srpski narod ne mogu opstati bez dijaspore. Moja želja je da prestane podela Srba iz matice i iz dijaspore. Sticajem istorijskih okolnosti mi smo narod u rasejanju. Sve što imamo do danas nastalo je u raznim oblicima rasejanja. Prva književnost i prva pisana slova su nastala u Hilandaru, a iz Hilandara dalje kroz Evropu. Mi opstajemo kao narod u toj formi koju su nazvali dijaspora. Iako mi to nismo želeli. U tome i jeste snaga i specifičnost srpskog etnosa, da opstajemo u teškim uslovima. Države kao što je naša koje imaju veliki stepen migracija trebalo bi da imaju posebne institute koji se time bave.
Kako ste došli na ideju da napravite leksikon Srba koji čuvaju svoj jezik od zaborava?
- Ceo život se bavim dijasporom. Ljudi su upoznali mene, ja sam upoznala njih. Iz toga je proistekla ideja da se napravi leksikon Srba koji pišu na srpskom jeziku. Moj muž Tomislav, veliki enciklopedista, mi je mnogo pomogao. Bili smo tandem. Poslala sam planetarni poziv da se jave autori koji pišu na srpskom jeziku. Samo u prvom talasu dobila sam 504 odgovora. Nisam tražila da pravim neke spiskove. Srbi ne vole da budu popisivani, da su baza podataka.
Kako ste obezbedili novac za vaš projekat?
- Enciklopedije mnogo koštaju. Prvu turu sam ja finansirala, nekako sam uspevala da isplivam. Nisam zaradila ništa. Nemam ni kola, ni jahtu, ni vile ali imam veliko zadovoljstvo. Pomogla je i dijaspora, koliko je mogla. Ponudila sam i autorima koji su u leksikonu da sufinasiraju troškove. I to lepo funkcioniše kada su u pitanju živi ljudi. Ali šta sa pokojnicima, ko će finansirati njihove biografije? A to su bile gromade, sjajni intelektualci koji su morali da emigriraju, koji su proglašavani državnim neprijateljima, koji nisu smeli biti pomenuti iako su uradili sjajne stvari i zaslužili mesto u leksikonu.
Pročitajte još:
* Srpski jezik u začaranom krugu
* Dokad da matica bude maćeha?
Inicirali ste formiranje fonda Serbika pri Narodnoj biblioteci Srbije?
- Svaka država mora da ima dokumentaciju o svojoj istoriji i kulturi. Deo te građe čuva se u nacionalnim bibliotekama. Nažalost, naša, sticajem raznih okolnosti, nije imala otvorene fondove za literaturu iz dijaspore. Predložila sam da se to realizuje u Narodnoj biblioteci i sada im pomažem da se "sakupi" sve što je decenijama izgubljeno po nacionalnim fondovima svuda po svetu. Da bi naša naučna javnost i svi građani mogli da se obaveste, potrebno je da imaju svoju Serbiku, uvid u literaturu na srpskom, da se ta saznanja šire.
Jer, srpski jezik se umnožava deljenjem, a mi treba da vodimo računa samo o svom jeziku i da čestitamo svima koji to čine bolje od nas.
O bombama i ajvaru
Godinama je dijaspora kroz vaš rad gledala šta se događalo u otadžbini. Kako je to izgledalo?
- Bila sam 18 godina saradnik, dopisnik srpskog programa u Americi i SBS u Australiji. Kada je Srbija bombardovana, ja sam iz Beograda izveštavala. Iznosila sam mikrofon na terasu, čekala da prođe tomahavk, snimala sve te zvukove da bih im prenela autentične doživljaje. U okviru tih javljanja govorila sam i o knjigama, koncertima, ali i odgovarala rasejanju na pitanja kako se pravi ajvar, gibanica, da li u Kursulinoj ulici mirišu paprike...
Bubamare za diplomu
U našem obrazovnom sistemu nije dovoljno prisutno saznanje o književnosti iz dijaspore. Zašto bi naša deca u svojim seminarskim, diplomskim i sličnim radovima pisala o bubamarama ili seksu u srpskom filmu? Da se razumemo, poštujem ja bubamare, poštujem ja i seks, ali mislim da postoje mnogo značajnije teme, kaže sagovornica "Vesti".
. .
