Tata, idem u novu kućicu

Devetogodišnja Anastasija Trajković, koja nije mogla da se izleči od retkog tumora hordoma, u sredu, 8. aprila sahranjena je u porodičnoj grobnici, na Donjovranjskom groblju u Vranju. Na večni put ispratili su je neutešni roditelji, Dragan i Snežana, brat Lazar i sestra Sara i više stotina ljudi među kojima prijatelji, rođaci, poznanici, ali i školski drugovi.

Tuga do neba: Poslednji ispraćaj male Anastasije Trajković

 

Dugačku kolonu koja je išla peške od kuće do obližnjeg groblja prekidali su jecaji i kuknjava najbližih koje je pratila služba Hitne pomoći. Na groblju, na večni odlazak devetogodišnje Anastasije nema tog koji nije plakao za malim anđelom.

Otac Dragan sa kojim smo razgovarali neposredno pred ispraćaj male Anastasije na večni počinak sav skrhan od bola pričao je neprestano šta mu je njegova ljubimica govorila poslednjih dana svog života.

- Neposredno, pre nego da padne u komu, u ponedeljak, rekla mi je. "Tata, ja moram da idem u svoju novu kućicu. Vidim je, tamo me čekaju nove drugarice i drugari Jasno ih vidim. Gotovo je tata, moram da idem!" Ja je gledam i vičem: "Gde, sine, da ideš, pa tata i mama te leče, imaš ti svoju kuću?" A, ona, jadna, pruža mi ruku, stišće me i kaže tiho: "Tata, znam da ću umreti, niste mogli da me izlečite. Ne brinite!" Plačem, molim je da ne priča, a ona nam kaže svima, molećivim glasom: "Izađite iz sobe!" Hajde da je poslušamo, izađemo, vratimo se posle pet minuta, ona ispustila duša. Otvorila ono jedno oko, a suza se zaledila u njemu. Jaoj, majko moja, šta nas zadesi? Verujte mi, bila je unikat dete. Tako inteligentno, tako pametno, vredno, veselo, sposobno više od svih za njeno godište. Jaoooj, Božje delo, kao neka zvezda se podiže do visina i ode - kuka Dragan.

Kaže da se ugušila od komada tumora pluća, neke je izbacila, jedan veći nije mogla. Gledali su sve to nemoćni.

- Taj veći bio je ustima, nismo mogli da ga izvadimo, vratio se nazad i tada je došlo do kome. Jadnica, tražila je da je izvedemo na terasu, da još jednom pogleda dvorište gde se igrala. Pade u komu, nismo joj ispunili želju. Svega je bila svesna, kako, bre, Bože da živimo kad vam dete kaže: "Ne mogu više ovako, teško mi je, hoću da umrem što pre". Kad bismo je pitali da li ima bolove govorila je: "Ne, ništa me ne boli". Medicinskoj sestri se poverila da oseća velike bolove, ali da ćuti da nas ne sekira. Tugo, ona se sekirala zbog nas. Zlato naše, celog života gledaćemo u zvezde, ode nam na nebo - kuka Dragan.