Bol i tuga za malim anđelom ne prestaju

Pre nego što je malena Anastasija Trajković iz Vranja, obolela od hordoma otišla na večni počinak, posredstvom Redakcije "Vesti" za njenu porodicu stigla je podrška u vidu donacija od 110 dolara Zore Ivanišević iz Melburna i 50 evra anonimnog donatora iz Vizbadena.

Dom zavijen u crno: Porodica Trajković

 

Ove priloge nedavno smo uručili ocu preminule devojčice, Draganu Trajkoviću i njegovoj porodici: supruzi Snežani, ćerki Sari (15) i sinu Lazaru (14). Kako kažu Trajkovići, dobro će im doći da pokriju deo nagomilanih troškova oko sahrane i davanja parastosa.

- Hvala tim dobrim ljudima. Izgubili smo naše zlato, naš ponos... Zdravlje, a pre svega psiha, su nam popustili, ali nadamo se da ćemo se izvući, kako bismo mogli da joj odlazimo u večnu kuću, da suzama olakšamo bol i da njenu sestru i brata izvedemo na put - kaže Dragan.

Zatekli smo ga kod kuće u postelji, jer je prethodne noći imao srčani napad i bio u bolnici.

- Sve se dogodilo brzo. Srce je toliko jako lupalo, da to nije bilo normalno. Podizao mi se grudni koš, mislio sam gotovo, izleteće iz grudi. Ne spavam. Anastasijin lik mi je stalno pred očima, pa ne mogu da nađem mir. Od decembra 2012, kada se javio tumor hordom na njenom licu, nismo imali mira i dobro je što još trajemo i živimo. Supruga Snežana se prepolovila, nema ni, čini mi se 40 kilograma. Tuguje, plače... Čini mi se umrećemo od tuge - kroz plač priča Dragan.

Imao je lakši infarkt, ali ne haje. Vremena za lečenje nema, jer svakodnevno obilazi večnu kuću svog deteta, kako bi mu bilo lakše.

- Stalno nam je u mislima pitanje da li je moglo drugačije da bude? Sve je nastalo lošom procenom lekara u Nišu. Operisali su sinuse, pa preporučili homeoterapiju. Lekari su nam u Beogradu rekli da hometerapija nikako nije smela da se daje. A, nesrećno moje dete primilo je četiri. Sakupljam celokupnu dokumentaciju. Nemamo mira, hoćemo da tužimo nesavesne lekare. Ne znam šta ćemo, ali nešto moramo da učinimo, da bar malo umirimo savest - kaže Dragan.

Ni ćerka Sara, koja pohađa 8. razred, ne može trenutno sa pažnjom prati nastavu i stalno sanja sestricu Anastasiju:

- Sve mislim ući će u sobu, jer sve me podseća na nju. Ujutru gledam da je vidim u krevetu, a nje nema. Tako sam tužna. O, Bože...
Bol izbija iz svakog kutka sobe u domu Trajkovića. Tuga se uselila i para vazduh, koji otežava disanje. Ispraćaju nas svi suznih očiju. Sin Lazar, stoji kod vrata, navaljen rukama sakriva nadošle suze i žal za voljenom sestricom...