Sa mališanima iz dijaspore u zimskom kampu FSS (4): Za Nikolaja nema zime
Kamp Igraj za Srbiju, u organizaciji Fudbalskog saveza Srbije, već 12. put se održava se u Sportskom centru u Staroj Pazovi. Programi su jedinstveni, zasnovani na najsavremenijim metodama učenja i sticanja fudbalskih veština i zbog toga izazivaju veliku pažnju među srpskom decom u dijaspori.
Prilagođeni su specifičnostima pojedinih uzrasnih kategorija, kao i zahtevima moderne fudbalske tehnike i modelu savremene igre. Plan i program, posebno za svaku starosnu kategoriju, razrađuje sadržaje i aktivnosti tokom sedmodnevnog rada.
- Zadovoljni smo brojem polaznika, ali neverovatne gužve na granicama uslovile su da još desetak porodica nisu uspele da dovedu decu u Srbiju - podseća Aleksandar Karadžić, direktor Kampa Igraj za Srbiju. - Pojedinci su od Nemačke putovali 28 sati!
Kamp, ipak, ima i ponekog nesvakidašnjeg gosta. Jedan od njih stiže iz bugarske Varne, iako živi blizu u poznatom turističkom mestu Zlatni Pjasci. Reč je o Nikolaju Enčevu, talentovanom momku koji nosi ime svoga tate. Nikolaj senior sina prati svuda.
- Nikolaj je počeo da trenira fudbal u Spartaku iz Varne, ali je kasnije prešao u lokalni Olimpik. Otkako je počeo da šutira loptu ne zna za drugu zanimaciju - kaže nam tata Enčev.
"Štafetu" preuzima dečakova mama Kristina Milkova, koja nam otkriva da je njihov sin već drugi put polaznik kampa.
- Prošle godine smo saznali za ovaj projekat, a pošto u Bugarskoj sličnog nema, odlučili smo da ponovo dovedemo Nikolaja u Beograd. Poučeni sjajnim iskustvom od prošle godine, došli smo ponovo. Želim da pohvalim FSS. Sportski centar i kamp su perfektni. Ako tome dodamo da je trenutno u Bugarskoj pauza, a da Nikolaj ne želi da mu nijedan dan prođe bez treninga, jasno je zašto smo ponovo u Srbiji. Inače, u Bugarskoj trenira deset puta nedeljno - objašnjava majka Kristina.
Džudista na tatu
Nikolaj dodatno trenira atletiku i džudo, kako bi se što pravilnije razvijao, ali fudbal je u prvom planu. Otac mu je, inače, bio poznati džudista i sambo borac u rodnoj Dobrudži i sofijskom Levskom. Enčevi se ne libe da dete vode u Holandiju, Belgiju i Rumuniju na slične kampove, u nadi da će sve jednog dana zaživeti i u Bugarskoj koja je tek nedavno dobila "Kuću fudbala". Njihovo dvoje starije dece bavilo se sportom do 20. godine, a onda su se u potpunosti posvetili studijama.
Dok je mali Nikolaj trenirao u Staroj Pazovi, mama i tata su se smestili u Zemunu. Za Srbiju imaju samo reči hvale.
- "Sičko e ednako" - napominju i, zaista, imamo dosta sličnosti sa Bugarima kad je reč o jeziku, hrani, načinu života...
A kad se povede reč o ceni kampa, Kristina odlučno odgovara:
- Za dete uvek mora da ima, naročito ako se radi o stručnom i organizovanom kampu kao što je ovaj. Nikolaj može samo da napreduje!
I devojčice vole fudbal
Zimski kamp Igraj za Srbiju, održan uoči novogodišnjih praznika, još ponečemu je specifičan - prvi put su među polaznicima bile i tri devojčice, željne novih znanja i iskustava. Doduše, sve su članice domaćih klubova, ali ne kriju želju za uspehom.
Tamara Radinović (16) je članica mlađih kategorija Crvene zvezde. Stasava pod stručnim nadzorom Nikole Marinkovića. Fudbal trenira već šest godina.
- Igram na poziciji desnog beka i došla sam u kamp da bih napredovala i eventualno stasala za reprezentativne selekcije - iskrena je Tamara.
Uz fudbal joj dobro ide i učenje. Pohađa drugu godinu ekonomskog smera, ali na njenu žalost u školi ne postoji fudbalska sekcija.
- Od malih nogu volim fudbal i nikad mi nije palo na pamet da treniram nešto drugo. Igram za B tim Zvezde u Drugoj ženskoj ligi Srbije.
Tamara živi na beogradskom Voždovcu i ne putuje dugo na treninge, za razliku od Marine Predić koja je pravi globtroter.
- Rođena sam u Negotinu, igrala u Jagodini, a sada sam prešla u kruševački Napredak - kaže devojčica kojoj zasvetle oči kad krene priča o fudbalu.
- Pre dve godine u mom rodnom gradu postojao je ženski klub "Hajduk Veljko", ali se ugasio - setno će Tamara, koja je u tom periodu sa još jednom drugaricom trenirala sa dečacima. -
Drugarica je prešla na rukomet, a ja sam nastavila da treniram u Negotinu i da putujem u Jagodinu na utakmice. U Napretku će mi biti lakše jer ću nastaviti život i školovanje u Kruševcu.
Tamara se okušala i u kik-boksu.
- Brzo sam shvatila da to nije za mene, pa sam prešla na fudbal. Igram na poziciji desnog štopera.
Tako sitna?
- Nema to veze - brzo će ova šarmantna devojčica iz Negotina. - Imam odličnu tehniku i lako "čitam" igru.
Ne krije da obožava Mesija i da ceni Kolarova.
- Drugarima je na početku bilo čudno što treniram fudbal. Negotin je mala sredina i to baš nije uobičajeno. Mene komentari nisu zanimali. Radim ono što volim i nemam nameru da odustanem posle sedam godina napornih treninga.
Devojke su u trokrevetnoj sobi. Bolje su se upoznale u Staroj Pazovi i - sjajno funkcionišu.
Ne plaši se duela
Subotičanka Maša Antelj (rođena 2008) potiče iz sportske porodice. Tata Tomislav bio je bokser, a mama Branka teniserka. Možda se zbog toga najpre okušala u džudou.
- Uopšte mi se nije svidelo - iskrena je plavooka devojčica. - Možda i zbog toga što tu nema lopte. Tri poslednje godine potpuno sam posvećena fudbalu u Kerver akademiji, u kojoj su isključivo devojčice pod stručnim nadzorom Renata Pirše. Nalazi se u blizini mog stana, u Dudovoj šumi.
Maša je centralni vezni i fudbal ne doživljava kao težak sport.
- Ima duela, udaraca, ali spremna sam da uzvratim ako treba - živnula je plavokosa devojčica s naočarima. - Kad treniram ili igram nosim specijalne, takozvane sportske naočare, koje mi uopšte ne smetaju tokom igre.
Subotica je, zahvaljujući Spartaku, godinama prestonica ženskog fudbala u Srbiji. Maša se na neobičan način našla u ovom sportu.
- Na fudbal me upisao tata a da mama nije ni znala! Bila je malo ljuta, ali nije ni stigla da reaguje.
